Izvor: Blic, 11.Apr.2011, 14:35   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Više nemam želju za destrukcijom

BEOGRAD - Aleksandar Popovski, reditelj iz Makedonije evropske reputacije, dobio je godišnju nagradu Jugoslovenskog dramskog pozorišta za režiju „Metamorfoza“, koje je po Ovidiju radio u tom teatru. Kaže, došao je iz Zagreba nakratko da primi nagradu, a u razgovoru za „Blic“ govori o ovoj i o drugim svojim predstavama, kulturi, odlikama vremena u kome živimo…

„Za mene je bila nagrada i sama činjenica da sam radio u Jugoslovenskom dramskom pozorištu", kaže >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Aleksandar Popovski na početku razgovora i dodaje: „Dojurio sam iz Zagreba u to pozorište da primim ovo priznanje koje mi zbilja puno znači. Znači mi jer tu rade ljudi koje jako cenim i poštujem, znači jer to pozorište ima istoriju koju ima, stvarali su ga oni koji su ga stvarali, od Marije Crnobori koju je Cveja pomenuo u svečanom govoru, a koja je gradila temelje JDP-a, pa nadalje" A i sam projekat 'Metamorfoze’ mi je bio poseban."

Predstava je, pomenimo, pozvana na Sterijino pozorje. Na koji način iz današnje perspektive gledate na nju?

- Meni je rad na njoj bio veoma važan. Ponekad razmišljam kako bi neke segmente iz nje mogli dalje razvijati. Bio je to u ovoj godini jedini projekat tog tipa, sve drugo što sam radio bilo je, da kažem, klasičnije.

A šta ste i gde radili?

- U Zagrebu sam radio „Per Ginta", ovde „Metamorfoze", u Istanbulu „Opasne veze", u Ljubljani „Put u Damask". Svaka od tih predstava je priča za sebe, ali ostanimo kod „Metamorfoza. Zanimljiva mi je i važna ta drugačija forma u kojoj sam radio tu predstavu. Princip pričanja priče. Hteo sam da pobegnem od toga da nešto predstavljamo. Hteo sam da pripovedamo i da koristimo bilo koji element koji nam je potreban da bismo priču ispričali.

Rekli ste da su „Metamorfoze" pokušaj da se priča o najvećem tabuu?

- Da, a to je sam život. Jer ljudi su toliko natovareni nečim drugim, nečim ko zna čim što im se servira kao suština, iako to nije. Stvoren je neki marketinški, politički svet koji više nema kod. Sama Evropa, kao neko ko je oduvek znao da oseti i da kreira novu ideju, ima užasnu potrebu za nečim drugim. Znači, ovo je gotovo. Ovo smo shvatili. Ideš na izbore, dobiješ poludebila, on te pokrade, dođe drugi, pa opet isto" To je nešto što je sad svima jasno kao što je dva i dva . E sad, treba smisliti kako i šta sa nečim što se slavilo kao demokratija a što je potpuno promenilo značenje. Kako sačuvati suštinu, a promeniti sistem? U tom smislu sam život je ključ. Kad čitaš Ovidija, ti vidiš da je opisao sve pojave sa kojima se danas susrećemo. Ključ je u vezanosti čoveka s prirodom. S vremenom su neke stvari proglašene za ovo ili ono, čovek se odvojio od prirode a da nigde zapravo nije stigao. Čovek je izgubio toleranciju. A Ovidije nam govori da je spona prirode i čoveka ključ, da je tolerantnost tako važna, neophodna.

U naslovima koje smo pobrojali, odnosno u predstavama koje ste radili postoji li neka vaša rediteljska nit karakteristična za ovaj period?

- Postoji. Upravo ovo o čemu govorim. Preispitujem sam život. Devedesetih sam bio ubeđen da treba menjati svet oko sebe, da treba srušiti onaj koji nam je smetao". To smo i uradili kao generacija, ali nismo postali bolji ljudi. Jednostavno, samo smo srušili a nismo stvorili ništa novo. Dakle, za razliku od tog perioda, ono što me sada zanima i na čemu insistiram, to je ta nova i po svaku cenu pozitivna misao. Nemam želju za destrukcijom.

Radeći „Metamorfoze" rekli ste da je danas subverzivno biti dobar?

- Zar nije? Kao nikada ranije, okruženi smo jezivim slikama, užasnim rečima" Svet je prepun svakakvih grozota, agresije. A ono što daješ to ti se vraća.

Već godinama unazad radite u raznim sredinama. Koja je pozicija kulture?

- Kultura je svugde potisnuta na margine kao nešto što je nevažno ili nešto što treba svesti pod ekonomsku logiku. Razlog tome, s jedne strane, jeste političko-ekonomski, a s druge slabost ljudi u kulturi. Postali su isuviše servilni. Nema cinizma, drskosti, bunta" Malo lakomosti na status selebriti, malo klanjanja i to je to. I to je problem. No, verujem da dolaze novi klinci koje baš briga, koji znaju da nikad ništa neće dobiti od država... Od države treba krasti, ali... Vidite, pripadam generaciji koja je krala knjige. Ništa drugo, samo knjige. I to nije bio zločin. Šta hoću da kažem? Postojalo je vreme kada smo krali za kulturu, od države il’ koga god, a sad se krade u kulturi. To je ogromna razlika. Jedno je krasti da bi stvorio, a drugo je krasti za svoj džep.

Postoji li naslov, komad koji biste hteli, želeli sada da radite?

- „Hamlet". Može da zazvuči kao opšte mesto, ali imam koncept koji mislim da odgovara načinu na koji bi ga, nazovimo to, preveo u današnje vreme.

A to je?

- Hamlet je lik koji se s vremena na vreme pojavljuje dolazeći ispod zemlje. Nije umro. On je sam sebe zakopao i povremeno dolazi da nas podseti da se laž, prevara, zlo vraćaju kao bumerang, dolazi da nam prikaže odlomak iz naših života, da sami sebe vidimo u ogledalu i posle opet ode nazad.

Povezane vesti: Premijera "Javne ličnosti" večeras u Zvezdara teatru

Nastavak na Blic...