Izvor: Politika, 14.Avg.2011, 23:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Veza na ivici razuma
Za razliku od Bošovih i „Želatinovih” radova, moji su veoma lični, jer polaze uvek od mene. U tom kontekstu su postali deo jedne veće slike sveta ili Nojeve barke
Od našeg specijalnog izveštača
Krems, Donja Austrija: Bečki umetnički kolektiv „Želatin”, koji čine Florijan Rajter, Volfgang Gantner, Ali Janka i Tobijas Urban, još od devedesetih godina prošlog veka fascinira i zabavlja, ili, jednostavno, šokira javnost svojim nekonvencionalnim >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << skulpturama, performansima i instalacijama. Internacionalno se možda najbolje pamte po skandalu iz 2003. kada su, povodom festivala Salcburger festšpile, u centru grada postavili falusnu skulpturu „Trijumfalna kapija”, koja je sablaznila tradicionalno konzervativnu festivalsku publiku. Skulptura je morala da se ukloni posle negodovanja lokalnih političara, zbog navodne ljage koju baca na grad u momentu kada se u njemu nalaze ugledni gosti poput britanskog prestolonaslednika Čarlsa.
Polovinom jula, u Kunsthaleu, u Kremsu, otvorena je izložba „Lukas, Boš, ’Želatin’”, specifična i po tome što su je koncipirali članovi kolektiva „Želatin”, a pridružila im se poznata engleska umetnica generacije Jang Britiš, artists Sara Lukas. Ideja za povezivanje njihovih instalacija sa svetom fantastičnih vizija Hijeronimusa Boša potekla je od direktora Kunsthalea Hansa Petera Viplingera, koji je u radu „Želatina” odavno prepoznao nešto od burlesknog duha poznatog holandskog slikara.
Sara Lukas sa javlja sa prepoznatljivom tematizacijom ženske seksualnosti i u Kremsu koristi njoj tipične materijale – predmete iz svakodnevne upotrebe (dušeke, drvene sanduke, komade nameštaja i sanitarne elemente) u kombinaciji sa kurioznim predmetima koje pravi od najlon čarapa, odlivaka u cementu, plastelina, opušaka od cigareta, voća i povrća. Priznaje da su se kroz saradnju sa „Želatinom” u njenom radu pojavili sasvim novi elementi.
Sara Lukas
Kako ste reagovali na poziv „Želatina” da budete deo ovog projekta?
Rekla sam – da, izvanredna ideja! Njih četvoricu sam srela na izložbi „Točak za hrčka”, koja je pre nekoliko godina bila deo bijenala u Veneciji i koju je orkestrirao Franc Vest. Oni su mi ponudili saradnju još pre dve godine, ali iako smo se prošlog decembra sastali u Kunsthaleu da prodiskutujemo stvari, mnogo više su bili involvirani u pregovore sa direktorom muzeja Hansom Peterom Viplingerom. U međuvremenu sam se nekoliko puta sastala sa „Želatinom”, ne toliko radi kovanja preciznih planova koliko zbog razvijanja duševne konekcije koja će nam kasnije postati oslonac. Na kraju je na projektu – da bi on uopšte mogao da poprimi dimenzije koje danas ima – radilo dosta ljudi. Otprilike kao cirkus koji dolazi u grad.
Sem jedne jedine skulpture, sva umetnička dela su nastala na licu mesta. Imali ste svega dve i po nedelje da kreirate perfektan dijalog između Hijeronimusa Boša i vaše sopstvene umetnosti. Šta ste doživeli kao najveći izazov?
Nije me brinulo da li će ispasti perfektan dijalog. To je sve pitanje poverenja. Znala sam da će „Želatin”, iovako-ionako, spremiti puno stvari, a ja volim njihovu atmosferu. Zato mi je ta saradnja pala lako i nije mi bilo teško da izgradim samopouzdanje. Sve je bilo jako harmonično. Uzela sam paralele i razlike između sopstvenih radova i radova „Želatina” i Hijeronimusa Boša zdravo za gotovo. Najveći izazov je bio izabrati objekte za koje sam osećala da nose snažnu poruku. To je, naravno, uvek veliki izazov, a raditi na licu mesta malčice je rizično. Iako sam navikla na izvesnu količinu iznenađenja koja mi uglavnom prijaju,bilo mi je jako neobično da radim skroz na taj način. Taj proces je kod mene češće, da kažemo, pola-pola.
Kako je izgledala saradnja sa „Želatinom” u pogledu selekcije referentnih dela i kreiranja sopstvenih vizuelnih interpretacija?
Nisam se osećala kao da moram da se upravljam prema Bošu i „Želatinu” niti da pravim nekakve interpretacije njihovih radova kroz moje. Interesantno je bilo sastaviti ta tri elementa. U drugu ruku, pošto se radilo na licu mesta, nešto se verovatno preslikalo. Uticaji su najčešće podsvesni. Špekulacije i donošenje zaključaka tu su zaista deo igre za posmatrača. Za razliku od Bošovih i „Želatinovih” radova moji su veoma lični jer polaze uvek od mene. U tom kontekstu su postali deo jedne veće slike/pogleda na svet ili Nojeve barke. Pitam se, kuda smo krenuli sada kada smo se ukrcali na brod...
Koji bi bio najbolji opis veze između vas, Želatina i Boša?
Ivica razuma.
Da li biste promenili nešto na izložbi?
Imala bih mnogo više visećih električnih špageta.
Gordon Birn vas je jednom prilikom nazvao najdrskijim i najdirektnijim „rokenrol” članomMladih britanskih umetnika (YBA). Vi ste verovatno jedini nekomercijalni umetnik među njima, i to po ličnom izboru. Šta se toliko razlikuje u vašem pristupu novcu u poređenju sa ostalim YBA?
To je veoma zakukuljeno pitanje. Ništa nije tako crno-belo i svi mi moramo da plivamo u istim vodama. Ljudi se preterano vezuju za novac kao za nekakvu mernu jedinicu. Apsolutno limitirana vrednost jeste vreme koje se ne vraća. Ja provodim maksimum mogućeg vremena na mestima i sa ljudima koji me interesuju.I šta god radila, oni se stalno akumuliraju. Jednostavno, radim ono što mi se sviđa.
Marina Rihter
objavljeno: 15.08.2011.
