Izvor: B92, 14.Sep.2015, 14:40 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Veton Suroi: Mostovi se ne grade lako
Poslednji put bio je u Novom Sadu 1990. na osnivačkoj skupštini Narodne seljačke stranke Dragana Veselinova. A posle su, priseća se, zaglavili na nekom salašu. Četvrt veka kasnije sedimo u bašti u Zmaj Jovinoj ulici, ali ne pričamo o politici već o književnosti.
Piše: Miroslav Stajić, Dnevnik.rs
Na srpskom mu je, u izdanju beogradskog „Samizdata”, nedavno objavljen roman „Milijarder”, poslednje dve godine bez premca hit-knjiga na Kosovu...
>> Pročitaj celu vest na sajtu B92 <<
– Priča je to o dva društva, srpskom i albanskom, tokom jednog dana u vreme hiperinfacije devedesetih godina prošlog veka. O dva društva koja su se kretala istom ulicom, ali njenim različitim stranama, gotovo kao da su u pitanju paralelni univerzumi – otkriva mi pisac, novinar i publicista Veton Suroi, jedna od ključnih figura kosovskog političkog života u vreme Rambujea koji se u međuvremenu povukao iz politike „jer ga je suviše odvajala od pisanja”.
Na promociji srpskog izdanja „Milijardera”, održanoj početkom juna u Domu omladine pod okriljem festivala „Mirdita, dobar dan” pokrenutog lane sa idejom da pomogne aktivniju saradnju umetnika iz Beograda i Prištine, čula se ocena da roman predstavlja i „svedočanstvo o stvaranju jedne nove kulture koja je izrasla neposredno pored nas”...
– I ranije se pisalo na albanskom, ali se sa njega nije prevodilo – pojašnjava Suroi. – Kasnije više nije bio problem samo prevoda, već i toga ko bi smeo prevedeno da objavi. S druge strane, prevodi na albanski nisu bili nužni jer je, za razliku od Srba koji uglavnom nisu govorili albanski, većina Albanaca znala srpsko-hrvatski: recimo, početkom osamdesetih je najčitaniji roman na Kosovu bio „Vrata od utrobe” Mirka Kovača...
Suroi, međutim, priznaje da su se u međuvremenu mnoge stvari značajno promenile. Sadašnjim je generacijama mladih Albanaca drugi jezik – engleski, a sve je više i pisaca iz danas otvorene Albanije koji „osvajaju” kosovsko tršište...
– Kada je o srpskim piscima reč, na Kosovu je odlično primljen prevod „Predatora” Vladimira Arsenijevića, ali za sad je to usamljen primer, kao što je pitanje hoće li, s druge strane, i „Milijarder” ostati tek incident. Upravo stoga, u nedostatku jačeg komercijalnog magneta, mora postojati snaga koja bi gurala taj proces otvaranja kulturnih veza – nevladine organizacije, međunarodne fondacije, same vlade... Što, uostalom, nije ništa novo, niti bi bila specifičnost ovog regiona: bez Geteovog instituta, Britanskog saveta, Američke čitaonice... i dobar deo zapadne kulture, pogotovo onaj manje komercijalan, ostao bi nam nepoznat.
U međuvremenu nam se pridružio i Robert Čoban, prvi čovek „Kolor pres grupe” u čijoj je organizaciji protekla dva dana održana regionalna književna konferencija „Book Talk 2015” na kojoj je Veton Suroi govorio u okviru panela „Ima li književnosti bez političkog stava”.
– „Milijarder” je nastao iz potrebe da se oslobode neke teme o kojima sam morao da progovorim, poput nedoumica kosovskog društva suočenog sa represijom Miloševićevog režima – reći će Suroi. – No, u vremenu pred nama mislim da kosovsku umetničku scenu, dakle ne samo književnu nego i pozorišnu, filmsku... tek očekuje „suočavanje” sa ratom, odnosno počeće da do izražaja dolazi ratna tematika, jer se stvara dovoljna distanca da se o tom periodu progovori i na umetnički način.
Utemeljitelj danas najuticajnijeg kosovskog lista “Koha ditore” ipak ne veruje da bi ta „ratna faza” mogla da uspori izgradnju kulturnog mosta između Srbije i Kosova, a kamoli da uruši i same temelje ove ćuprije koja je tek počela da se nazire. Naravno, to pod uslovom, dodaje, da se prihvati legitimitet umetničkog narativa koji dolazi sa druge strane...
– Sve više se, pogotovo posmatrano sa Zapada, na odnose Srba i Albanaca želi preslikati francusko-nemački šablon, najpre zato što im je taj šablon shvatljiv, a potom i jer im je primamljiv. Ne znam da li će ići baš dotle i da finansiraju neku dvojezičnu art televiziju – čak mislim da bi to bilo dobro – ali se ipak mora imati u vidu i to da se u životu ne može funkcionisati po copy-paste modelu. Što, naravno, ne znači da mi taj naš albansko-srpski most na kraju ipak nećemo izgraditi.
