Izvor: Politika, 24.Dec.2009, 23:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Verujem u čoveka i u umetnost
Možda sam utopista u tome, verujem u humanizam i povratak renesanse, kaže ovogodišnji dobitnik nagrade „Dobričin prsten”
Dramski umetnik Vojislav Voja Brajović ovogodišnji je dobitnik visokog glumačkog priznanja za životno delo „Dobričin prsten”, nagrade koju, po tradiciji, dodeljuje Savez dramskih umetnika Srbije. „Dobričin prsten” biće mu uručen sutra u 12 časova na svečanosti u Jugoslovenskom dramskom pozorištu čiji je član od 1969. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << godine. Rođen u Beogradu, valjevski gimnazijalac, Brajović je završio Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu, u klasi prof. Predraga Bajčetića.
Voja Brajović iza sebe ima izuzetno bogatu karijeru. Nesebično se davao svom Jovanu Kadiću, Svetozaru Ružičiću, Vuku Brankoviću, Kir Janji, Josipu Brozu Titu, proti Mateji Nenadoviću, kralju Milanu Obrenoviću i mnogim drugim scenskim junacima. Za svoje uloge osvojio je veliki broj nagrada i esnafskih priznanja.
– Dobiti „Dobričin prsten” je ogromno zadovoljstvo i potvrda nečijeg trajanja, maksimalna satisfakcija koju možete imati za svoj rad. Neki opravdano neupućeni ljudi kažu: E, pa to je rano! Kao da hoće da mi izjave saučešće, misleći da me je tako neko povredio. Da moj sat kuca poslednje otkucaje. Nisam mlad, to je činjenica. Već sam razbio sedmu deceniju života što je za mene apsolutni fenomen. Mislio sam da neću živeti, kako su i prognozirali lekari, preko 40-te godine. Smatrao sam da je tu negde moj prirodni kraj. Sve ovo preko je moj neočekivani dobitak. Kada neko dobije nagradu za životno delo, to delo mora da je dobro, a ne da znači da je prošao ceo život. Što se mog slučaja tiče, nagradu za životno delo doživljavam kao obavezu, teret da se potvrđujem – kaže Brajović i dodaje:
– Glumac svaki put, svako veče, polaže nekakav prijemni ispit. Zar to nije ogroman teret, obaveza, potvrda?
Uz celi spektar scenskih likova, popularnost ste stekli i likom Tihog u tv-seriji „Otpisani”. Vaše uloge nisu žanrovski definisane, uvek su negde na granici tragičnog i komičnog. Zašto ste odabrali ovaj spoj?
To mi je bio izazov, jer je to, po meni, najrealističnije. U životu uvek postoji ta simbioza. Ljudi, možda, toga nisu svesni, ali meni to deluje najživotnije. Za mene je izazov, a mislim da je to i specifičnost našeg mentaliteta, samoironija. To me stalno inspiriše. Volim da igram u nečemu što nije uvek moguće, što je viši stepen egzistencije, ako smo osnovni već obezbedili nekakvim glupiranjem i kerefekama. Kada je ozbiljan projekat u pitanju, volim da znam zbog čega taj projekat postavljamo. Zašto baš njega? Šta sa njim hoćemo da kažemo, u ovom trenutku.
Radili smo mnogo komada koji su anticipirali ono što će se desiti u našoj stvarnosti. Uvek me je iritiralo to što neki moćnik može da utiče na sudbinu umetnosti. Još kao klinac sam doživeo te zabrane, pa i kasnije. Od potencijalnih skidanja predstava sa repertoara, do straha da li će biti skinute. Tako sam, kao jako mlad, doživeo skidanje „Tikava”; kasnije je nastao problem oko „Golubnjače”, zatim oko „Mrešćenja šarana”, pa oko „Pazarnog dana”... Taj izazov uvek rađa veću umetničku energiju. Onda je došlo vreme devedesetih, kada smo igrali predstave na koje niko od rukovodećeg establišmenta nije ni smeo da dođe da gleda „Pozorišne iluzije” ili „Lažnog cara, Šćepana Malog” ili „Bure baruta”... Emocije koje smo izazivali išle su i dotle da su, posle predstave „Bure baruta”, sve kolege izašle sa pištaljkama a i publika im se pridružila, da sa njima podeli taj protest.
Pored Branka Cvejića smatraju Vas „glavnim krivcem” što je Jugoslovensko dramsko pozorište postalo kultni teatar ne samo u Beogradu?
Ne treba preskočiti ni Dejana Mijača, Jovana Ćirilova, Slobodana Unkovskog... To su ljudi izuzetnog talenta i pameti.
Prošli ste trnovitu stazu. Šta Vas je vodilo na tom putu?
Ja sam glumac i to je moja sudbina. Drži me to uzbuđenje koje sam imao kao klinac, da duboko doživim pozorište, da se zamislim i uzbudim nad tim što sam čuo na sceni. Mislim da me to i danas privlači. Uzmite, recimo, Šekspira. Nijednu ljudsku sudbinu nije preskočio u svojim delima. Ta vrsta šanse da se glumac identifikuje sa problemom koji se radi na sceni jako me privlači. Glumci su ti koji od sna prave javu.
Ne biste se mogli baviti umetnošću da ne verujete da je ona božiji dar koji je stvoren da čini dobro ljudima. Sebe karakterišete kao verujućeg čoveka?
Verujem u čoveka, u umetnost. Možda sam utopista u tome, verujem u humanizam i povratak renesanse. Možda, tako, lečim svoju depresiju, ali verujem u moć lepote umetnosti, posebno kada gledam neku sliku, čitam poeziju, slušam muziku. Desi mi se da od uzbuđenja zaplačem, i da u tom osećanju lepote mogu da učinim mnoga dobra za čoveka. Drage su mi one uloge koje se publici dopadaju. Tako i merim uloge. Ali, tumačio sam likove koji su mi bili posebno dragi, a koje ljudi nisu dovoljno primećivali. Volim Gorkog, Pintera" najveće nagrade sam dobio igrajući Njegoša" a kako mogu da preskočim da kažem da sam u jednom mesecu igrao u tri komada Ace Popovića! Ono što glumac radi i nije njegovo, to je samo dar, a vlasnik je onaj koji to u svom sećanju zadrži. Koliko traje sećanje publike, toliko je vredno ono što glumac radi.
Borka Trebješanin
-------------------------------------------------------
Udarnički rad
Vojislav Brajović je aktuelni savetnik za kulturu predsednika Borisa Tadića:
– Funkciju savetnika predsednika Srbije ne smatram mojim društvenim napredovanjem. Doživeo sam je kao obavezu, kao privilegiju. Počastvovan sam što imam takvu dužnost da udarnički, vojnički, radim u korist i dobrobit svoga roda.
[objavljeno: 25/12/2009]
.jpg)
