Izvor: TvojPortal.com, 14.Avg.2011, 02:41 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Verujem ja tebi, ako je to tako
Dnevnik.rs Novom Sadu je celo leto i deo zime, zavisi od angažmana. Njegov američki bend „Undercover Maniacs“ se razišao i kada je u Njujorku svira akustično po pabovima „da ostane u kondiciji“. Kaže nam da je u sado-mazo varijanti uvek-teža-solucija i iz svake je izlazio kao pobednik.
„Imao sam sreće da sviram u dobrim bendovima. Formirali smo 1987. ’Hanterse’, pa odmah izdali album, za staru ’Jugu’, kog su svi napljuvali, ali je bio snažan vetar u leđa. Tada mi je fobija bila raspad bratstva i jedinstva benda. Kada je gitarista Mario otišao, ceo svet mi se srušio, nešto se posle u meni slomilo i sada se plašim da ne dojađujem, da ne postanem večan kao ’Stonsi’. Što bi Mirko Kovač rekao, povodom okupljanja ’Hantersa’ - svaki povratak miriše po porazu“, govori nam muzičar Milan Mumin, s kojim divanimo uoči njihovog nastupa sledećeg petka na novosadskom Štrandu.
– Nisam ranije osetio potrebu da koristim ime „Love Hunters“ i nisu u pravu bendovi poput „Guns 'n' Roses“, bez obzira što Eksl Rouz koristi to ime pravno čisto i ima težinu. Ali kada se u bend vratio moj dupli kum i basista Protektor, rešenje se nametnulo samo: od nas četvorice – trojica su originalni članovi benda. Uradio sam solo album, spot, pripremam dokumentarac, igrani film a novi album „Hantersa“ biće dogodine. Svirka nam je bolja nego ikada – kaže Mumin.
I dodaje da internet preuzima muzičku industriju. Lagano ukida potrebu za izdavačkim kućama „i tako treba biti“, a mi ga pitamo zašto je za stalan američki posao odabrao taksiranje Nujorkom?
– Nikada mi nije dosadno i bitno mi je, jer živim tamo-vamo, da posao bude fleskibilan. Ne moram nikome polagati račune. Ako imam svirku iznenada, ne radim tog dana.
Najveća zabluda s kojom si otišao...?
– Uglavnom naš narod ima dobru predstavu. Nema snova, ima banalnosti tipa svi su puni keša, lako je doći do para. Zabluda koja je mene progonila kada sam stigao, a rastao sam s njom, jeste da tamo vrvi od muzičara. To su budalašatine, takvih polivača kao tamo nisam viđao ni u Čurugu.
...a s kojom si se vratio?
– Nema zabluda. Ni od Srbije, ni od Novog Sada nisam očekivao ništa spektakularno, pa se nisam ni razočarao.
Da li te je promenio Njujork?
– Jeste, u nekim sitnim, bitnim segmentima. Mislim da svakog Srbina, Hrvata, Bobosa, ceo region, treba poslati na tu „džej-vizu“, četiri meseca radna, peti - paradna. To je strašno edukativno, da čovek nauči da radi, izgradi odgovornost prema dinaru, dolaru... Čoveka to čini boljim. Shvatio sam i da ne mogu da sviram s nekim ko mi nije prijatelj. Možda je te nezrelo i dečački, ali počeo sam da bi mi bilo lepo, a ne muka, ne zbog slave, para, žena, ne znam čega, već da bih uživao. U Americi bendove prave: ti se ofarbaj u zeleno, ti istetoviraj džezvu, ti se ošišaj do glave, ti se preobuci u majmuna i zato tako i zvuče.
Čonta iz „Pekinške patke“ mi je rekao da je i ta nova, bljutava rok industrija dobra, s obzirom na američki i svetski mejnstrim?
– U svim segmetnima su puno ispred nas, naravno da ima govana, ali se ne može napraviti neopisivo govno, na kakvo ovde često naletimo. Uzmimo na primer „Grin Dej“ – odličan bend koji je u jednom momentu odlučio da je prioritet lova. Prvi album su ubili, drugi album, koji je odličan, akustičan je, umetnici su hteli da pruže svoju dušu i očito su posle toga imali sastanak u tri oka, s menadžerijom. Jer, nema mi drugog opravdanja za treći album koji je sranje. Uz dlaku svima...
Koju bi američku društvenu instituciju ugradio u Srbiju?
– Privatnu svojinu. Do koske. To bi rešilo iks-ispilon problema. I stravičnu anglo-saksonsku organizaciju, to bih instalirao.
Društvene promene u Srbiji, 11 godina posle?
– Osetim pomak, naravno, kao i većina nisam zadovoljan učinkom i brzinom, ali niko normalan ne može reći „gore je nego ranije“. Presporo je i neke stvari možemo preko noći rešiti.
Ko ili šta je najjača kočnica?
– Mentalitet, da se j... a da nam ne uđe. To je kočničar, neko s najviše instance mora objasniti javno nešto što je svima jasno: da Kosovo više nije naš deo teritorije. E sad, tu neko tvrdi pazar, a izbori gore-dole, uvek imamo problem kao nacija, koji mi dosta smeta, da uvek ono što treba pre – uradimo kasnije, a što može jeftinije, nas izađe skuplje.
Da li je i dalje „Vojvodinian dream open, and Danube runnig wide“?
– Da. Dok je Voše i Vojvođana to će uvek biti ta priča. Ja sam davno rekao, bez obzira što sam separatista – ako jedan čovek treba da bude povređen, kamoli pogine, ja odustajem od te ideje odmah. Tu je suština vojvođanskog mentaliteta, nečega što ja najviše volim na svetu.
Postoji li novosadaka emocija koja te je u jednom Njuroku učinila velikim i posebnim?
– Kako da ne. Ta neka, „no hard feelings“ („nema ljutnje“, prim. prev) odmerenost koju i Amerikanci imaju, ali mi Vojvođani, Novosađani posebno, Banaćani čak pre nas... Od majke sam naučio izreku „verujem ja tebi, ako je to tako“.
Oceni kulturnu politiku grada i države?
– Masa lepih stvari se dešava, svaki grad i varošica ima svoj letnji, filmski festival, Nomus, Bemus, sve ja na višem organizacionom nivou. Ono što mi smeta je bućkuriš svega i svačega, a još više me boli bezobrazni plagijat. Neka para curne tamo gde treba da curne, ne nužno u komercijalne projekte, koji su ionako samoodrživi.
Ne misliš da smo previše skliznuli u razne „ijade“, na šta je spao vojvođanski duh?
– Pitaš pogrešnog čoveka, ja to obožavam (smeh). Kad omatorim, zamišljam da me vode da budem žiri po tim „ijadama“ i „zlatnim kotlićima“ i „svetskim prvenstvima“ (smeh). U pravu si, to nije dobro, ali više me boli pojava tipa Šaban Bajramović dođe na festival tamburice u Deronje. On je kul, ali to nije baš najjasnije.
Najpotcenjeniji stvaralac u Srbiji?
– Napustili su nas Voja Despotov, Andrla, Vujica Rešin Tucić i Bada Dada. Sa bratom Balintom Sombatijem pripremam dokumentarac koji ćemo njima posvetiti. Ti ljudi nisu nikada dospeli u žižu interesovanja, mada nisu za tim ni žudeli, ali mislim da su debelo bili skrajnuti. Ipak, raja je zaslužila da se o njima čuje.
Šta o nama govori to da im se ni posle smrti nismo revanširali?
– Licemerje, šta drugo. Bezmudnost, dvoličnost, tapšanje po ramenu... Šta to govori o nama? Jel' smo to mi? Možda tako treba, pa smo ti i ja promašili galaksiju?
Šta ili ko ubija rok u Srbiji?
– Dok smo menjali režim, bila je masa besplatnih koncerata. Svaki taj u publici je mene gledao 20 puta – pa tatu mog ne bih gledao 20 puta. Kad dodaš činjenicu da me je gledao džabe, pa sutra treba da plati ulaznicu, već imamo problem. Pa kad znaš da su svi propali, pa je karta od 200 dinara problem – stvar je jasna.
U Novom Sadu ima preko 200 aktivnih bendova, gde su albumi?
– Odlično pitanje, ni ja ne znam. Nema emisija na radiju i TV, poneka rubrika se bavi time, trč-trč pa izdavači, masa njih ti izda album, pa te stave u turšiju. Nisu klinci odgovorni, ima nula dinara, ostavila ga riba... Moraš biti uporni manijak da to guraš bez ikakve veze i smisla, o novcima da ne govorim, da bi to jednog dana nešto značilo.
Kako je Planeta ispratila Ejmi Vajnhaus?
– Hijene i lešinari. Nezajažljiv menadžment, koji je uvek bio takav, ali u poslednjoj dekadi je postao stravičan. Još je pokojni Kurt Kobejn napisao pesmu „Rape me“ (Siluj me, prim. prev) tim povodom. Nema malih i velikih kompromisa: daš mu prst, odneće ti ruku.
Gde je utočište duha u potrošačkom društvu?
– Ispunjava me svirka, probe, zezanje, dragi ljudi, porodica. Neću više ni sesti s nekim ko mi ne prija, ili odem iz kafane ili njega ispedaliram. Nemam skrupula za budalaštine.
Dakle, ljubav?
– Apsolutno! Jedino se bojim da mi planovi ne presahnu, ali oni nadiru i nadiru. Nikad mi nije dosadno, ceo život sam u bekstvu od dosade.
Željko Mitrović i zabrana Hrvata i Hrvatske na „Pinku“, zbog jahte..?
– Da, plakao sam...(smeh). Nemačka, Francuska... svaka ta država unutar Unije ima zakone o učešću barem 51. procenta domaćih izvođača u medijima. Mislim da je ovo ozbiljna lakrdija, da nas u Hrvata nema ni icu, a da meni ovde Oliverovi dvojnici skaču po glavi, bez obzira što neke od njih cenim.
Mitrovićeva motivacija je malo drugačija?
– Ne ulazim u to, pozdrvaljam odluku šta god da je motivacija. Oni ne puštaju ni Balaševića, kog obovažaju, a gde smo tu „Nered“, „Ateisti“ i mi?! Nemoguće je izvagati reciprocitet, a neko će reći: pa ljudi vole „Magazin“. Ljudi vole šta im ti kažeš da vole, da se ne lažemo.
Igor Mihaljević
Made in Novi Sad
Prethodni gost „Intervjua nedelje“, sekretar Muzičke omladine Novog Sada Milan Radulović, pitao je „na neviđeno“ Milana Mumina da li mu se odnos prema Novom Sadu i njegovim kulturnim institucijama promenio nakon brojnih putovanja?
– Video sam dosta belog sveta, ali sam upućen na Ameriku. Ona na državnom nivou nema bitne kulturne institucije, privatne su, tako da je novosadski odnos prema kulturi uvijen, u pozitivnom smislu, i dalje ima socijalni koncept da svakom pripadne po deo kolača. Moj odnos prema gradu se nije promenio. Nisam se odrodio, to mi je bilo najbitnije.
