Izvor: TvojPortal.com, 18.Dec.2011, 15:47 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vera u opštu premreženost sveta
Izvor: dnevnik.rs
Čoveka koji ne čita knjige mahom odbija pomisao da priča o sudbinama nekih izmišljenih likova, koji su, uz to, živeli u dalekoj prošlosti, nema sa njim nikakve veze. Propuštajući, tako, da se makar jednom upusti u avanturu ulaska u “drugi svet”, ostaje uskraćen za magiju književnosti – ne shvatajući da svaki junak sa davno napisane stranice pruža ruke – baš njemu.
Gorana Raičević, profesorka srpske književnosti
Iako smo >> Pročitaj celu vest na sajtu TvojPortal.com << mi koji se bavimo tumačenjem književnosti, to toliko puta osetili, uvek se iznova iznenađujemo potvrdom sumatraističke ideje Miloša Crnjanskog da je sve u vezi. Eto, do pre neki dan, iščitavala sam iznova Drugu knjigu „Seoba“, dok je Pavle Isakovič promicao, ne kao senka, već kao pravi čovek od krvi i mesa, pozornicom Srpskog narodnog pozorišta, i dok je opet, dva i po veka kasnije, jedan deo srpskog naroda, gledao u Rusiju, kao jedinu slamku spasa koja im je ostala.
Ipak, to iskustvo koje neprestano nameće misao o “slučaju komedijantu” što, bez naše volje upravlja našim životima, kako je to govorio pisac “Sumatre”, nije samo moje. Prošle godine Mario Liguori, naš italijanski lektor, dobio je zadatak da na doktorskim studijama napiše esej o knjizi Miloša Crnjanskog „Kod Hiperborejaca“. Ležeći na nekoj od božanski lepih plaža rodne mu Kampanije, Mario je čitao Crnjanskov roman-putopis iz Italije, i, kako je kasnije pričao, bio potpuno zatečen poklapanjem ne samo mesta nego i misli i emocija koje je, shvatio je, delio sa srpskim piscem. “Ne bih se uopšte iznenadio da sam naišao na rečenicu u kojoj bi mi se Crnjanski obratio sa: “Znaš, Mario, …” pričao mi je posle moj student.
Ne pripadajući nijednoj institucionalnoj religiji, Miloš Crnjanski je – iako melanholičan pisac koji je, zajedno sa svojim junacima, neprestano suočen sa besmislom ljudskog života – izgradio oslonac u vidu lične vere, i nazvao ga “sumatraizmom”. Radi se o veri u opštu premreženost sveta nevidljivim, neopipljivim vezama, koje kao nešto neprolazno, čuvaju ovaj materijalni i propadljivi svet na okupu. Tako su, po Crnjanskom, naša osećanja i ideje jedine stalnosti – nit kontinuiteta između prošlosti i sadašnjosti zahvaljujući kojima se veze između živih i mrtvih ne prekidaju.
O tome koliko je Crnjanski bio u pravu, shvatila sam, ne bez velikog uzbuđenja, baš prilikom čitanja njegovih „Hiperborejaca“. U proleće 1938. on i njegova supruga Vida stoje na obali Jonskog mora – gospođa Crnjanski je zagledana u pučinu – tu su 1917. godine na brodu torpedovanom sa nemačke podmornice stradale njena sestra i njeno dvoje dece. Bio je to isti brod na kom je bio i Vladislav Petković Dis, što je, vole da kažu mnogi, predvideo svoju smrt napisavši zbirku pesama „Utopljene duše“. Ne pominjući ime Disovo, Crnjanski se ipak, baš na ovom mestu, u knjizi melanholičnih sećanja na godine pred Drugi svetski rat, što će ga odvesti u duga stranstvovanja, napisati: “Šta biva sa našom prošlošću?” To pitanje je, kao jednu od svojih stalnih preokupacija, postavio i naš ukleti pesnik “stare” duše: “Al’ kad miso i sećanje budu stali, / Onda kud će i kome će oni poći? / Onda kud će da iščeznu i da odu / Uspomene, moji dani, bivše noći?”
Miloš Crnjanski je verovao u isceljujuću moć umetnosti, moć koja jedino može da promeni čovečanstvo – jer je promena iznutra a ne spolja (socijalne revolucije) jedini preduslov približavanja nekom od utopijskih ideala koje je zamišljao tražeći sreću na ovom, a ne nekom drugom svetu. A kada, čitajući, shvatimo da je taj “drugi svet” književnosti zapravo ovaj naš, jedan i jedini, onda se, duboko verujem, uključujemo u jedan nedvidiljivi tok koji nije prosto kružno kretanje, već uspon u visinu.
knjigeGorana Raičević
