Izvor: Arte, 29.Nov.2022, 10:25
Vera Stanarčević: Oblačim haljinu od zemlje
Otvaranje samostalne izložbe Vere Stanarčević pod nazivom "Oblačim haljinu od zemlje", koja će biti otvorena u sredu 30. novembra od 19 časova, u Galeriji ULUS, Knez Mihailova 37.
Izložbu možete pogledati u periodu od 30. novembra do 12. decembra 2022. Radno vreme Galerije ULUS je od ponedeljka do petka, od 12-19, kao i subotom od 10-14 časova. >> Pročitaj celu vest na sajtu Arte <<
“…Ali, neki psihosomatičari kažu da čovek treba da prođe kroz bolest. Ona je opomena iz koje bi trebalo nešto da nauči…”
Vladeta Jerotić, psihijatar
Bolest može da te podstakne da oživiš dugo uspavana razmišljanja, podstakne te da počneš da insistiraš na onome što je zaista bitno za tvoj život, da se menjaš, da se pojednostaviš, da više uživaš, da ne brineš i što je najvažnije da si zahvalan na onome što imaš i što te okružuje !.. Crteži afirmacije / reči i rečenice koje doprinose da se bolje osećaš, kojima dobijaš više energije, snage, vitalnosti…koje te uznose, pomažu da ti ništa nije teško i da možeš puno toga dobrog da uradiš za sebe i okolinu…/ Biti svestan sadašnjeg trenutka i uživati u njemu, ispuniti svoj život raznim ljubavima, prizivati i negovati dobrotu i radost bi trebalo da bude naš jedini životni cilj !..jedan od načina da se to postigne su afirmacije, rečenice koje sebi često, svakodnevno ponavljaš i da umesto “teških” misli neguješ misli pune ljubavi !...
Vera Stanarčević
Oblačim haljinu od zemlje Intrigantnog i nesvakidašnjeg naziva, Oblačim haljinu od zemlje izložba Vere Stanarčević podstiče u nama zapitanost o samoj ideji, ali i delima koja će biti izložena na ovoj i ovako naslovljenoj izložbi. Iako na prvi pogled može zvučati kao stilska, pesnička figura, sam naziv izložbe je proistekao iz duboko doživljenog ličnog suočavanja sa krajnjim pitanjima čovekovog života i smrti, neminovnosti kraja našeg života i neumitnosti dolaska smrti.
Seriju skulptura pod nazivom Oblačim haljinu od zemlje Stanarčević pravi zaista od zemlje, oblikujući delove odeće kao samostalne objekte u prostoru. Sam materijal, neuobičajen u skulpturi – sirova zemlja u kombinaciji sa piljevinom, papirom i lepkom, svojom nesumnjivom nepostojanošću, ograničenim trajanjem i očekivanim propadanjem ukazuje na krhkost i nepostojanost (ovo)zemaljaskih stvari, i u simboličkom i u metaforičkom smislu. O tome svedoči i sam naziv izložbe sa simboličkim značenjem pojma „haljine“ od zemlje, shvaćenom u prenosnom smislu, kao nečega što nas pokriva, a ne kao odevni odnosno modni detalj. Povećanjem dimenzije oblika iznad prirodne veličine, umetnica dostiže utisak monumentalnosti izraza, a pažljivo odabranim i promišljenim geometrijskim oblikom nosećih, metalnih delova skulpture „pripitomljuje“ sam izraz sirovosti materijala (zemlje). Kombinacijom robusnosti teksture sive zemlje i metalnih crnih šipki savršene uglačanosti i pravouganog profila, post
iže utisak iznenadnog i neočekivanog spoja ove dve vrste dejstvenosti različitih, potpuno suprotnih materijala i elemenata.
Ciklus radova Tragovi tuge, predstavljajući niz autoportreta u vidu fotografije umetnice sa obrijanom glavom na jednoj, i njenim likom sa docrtanim spletovima crne kose, na drugoj strani, nemi su svedoci proživljenog ... Gusti slapovi kose, svojim prepletima pretvoreni skoro u arabesku, predimenzioniranošću, veličinom i gustinom stvaraju utisak težine, pritiska, tegobnosti, bez obzira što je reč o kosi. Jer kosa, kao simbol lepote i zavodljivosti (žene) ali i snage i moći čoveka uopšte u različitom kulturama i civilizacijama, ima nesumnjivo velikog uticaja na doživljaj sebe, ne samo svoje lepote nego čak i sopstvene celovitosti, i u tom smislu njen gubitak ostavlja duboke tragove u duši ... Poseban segment čini serija crteža pod nazivom Afirmacije, u kojima umetnica koristi „posmatrače“ – likove iz svojih ranijih radova, u crtežima velikih formata u kojima ispisuje rečenice, kratke, sadržajne, jezrovite. Odabrane misli i zapisi opomena su, i podsticaj, za pasivne i skoro uspavane
„posmatrače“ na samim crtežima, ali istovremeno i za samu umetnicu, kao i za nas posmatrače – izložbe.
„U tišinu se oblačim/tajnom progovara tvar“. Reči Momčila Nastasijevića, kao „Reči iz osame“, odjekuju i ovom izložbom. Na ovim skulpturama „progovara“ tvar – zemlja, prava, siva, krhka, mrvljiva, nepostojana, neulepšana ...
Zahvatajući prostor svojim volumenom, skulpture od zemlje ga svojom ispražnjenom unutrašnjošću istovremeno „prazne“, dajući celom prizoru prizvuk nadrealnog. Iako vajanje i slikanje odeće (kao da su na telu, ali bez tela) nije nepozanata praksa u modernoj i savremenoj umetnosti, počev od Rene Magrita (Rene Magritte) pa nadalje, kao očiglednog odsustva ali istovremeno i misterioznog prisustva tela, Vera Stanarčević ide korak dalje. Jer, ne zadržava se samo na toj dimenziji i utisku nadrealnog, nego saživljavajući se sa zemljom kao materijom „od koje smo nastali, i kojoj se vraćamo“ u oblicima/skulpturama od zemlje stvara određenu dozu prisnosti, kao nečeg prirodnog, nečeg bliskog, nečeg našeg ... na šta upućuje i sam naziv izložbe.
Dr Rajka Bošković.
Stanarčević S. Vera je rođena u Beogradu. Završila je Fakultet primenjenih umetnosti, odsek vajarstvo. Bavi se skulpturom, crtežom i dizajnom. Do sada je učestvovala na oko 200 grupnih izložbi u Srbiji i inostranstvu i imala je 17 samostalnih izložbi.
.jpg)
