Izvor: Politika, 10.Apr.2009, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Usamljenost čoveka
Na naučnom skupu u Trebinju osvetljena poetika Stevana Raičkovića iz svih uglova
U Trebinju je, u okviru projekta „Poetika srpske poezije druge polovine 20. veka”, od 6. do 8. aprila održan trodnevni naučni skup na temu: „Poetika Stevana Raičkovića”, u organizaciji Instituta za književnost i umetnost iz Beograda i opštine Trebinje. Ovaj ambiciozno zamišljeni projekat pokrenuo je i vodio nedavno preminuli profesor Filološkog fakulteta Novica Petković. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Do sada su održani skupovi o delu Momčila Nastasijevića, Branka Miljkovića, Vaska Pope, Rastka Petrovića, Vladislava Petkovića Disa, Sime Pandurovića, Milana Rakića, Ivana V. Lalića i Jovana Dučića. Naredne godine, na Blagovesti, takođe u Trebinju, biće održan naučni skup posvećen poetici Ljubomira Simovića.
U svom uvodnom slovu profesor Jovan Delić je podsetio na reči Novice Petkovića koji je za Raičkovića, 1992. godine, rekao da je najveći živi srpski pesnik, ali da se o njemu malo govori, da je skrajnut, sklonjen. U njegovoj „Kamenoj uspavanci”, sa stotinak soneta, ima tridesetak vrhunskih, a mnogo je pesnika koji su tokom čitavog života napisali samo trideset soneta, odnosno pesama. Raičković je produžetak najčistije lirske tradicije, njega niko ne može pomeriti.
Nepravda prema Raičkoviću ispravljena je ove godine. Njegovo pesničko delo osvetljeno je iz svih uglova. Najviše radova bilo je posvećeno zbirci „Kamena uspavanka” i tumačenju Raičkovićevih soneta (Aleksandar Jovanović, Bojan Đorđević, Miroslav Maksimović). Raičković, kao autor soneta, istakao je Miroslav Maksimović, spoj je majstorstva i slobode, primer da može dobro da se radi i mimo strogih pravila zanata. Raičković zbunjuje analitičare forme, a raduje čitaoce poezije. A strukturom i semantikom Raičkovićevog stiha bavile su se Sanja Paripović i Svetlana Šeatović Dimitrijević, koja je primetila da se pesnik ne drži čvrsto forme: koristi, deseterce, dvanaesterce, četrnaesterce, pesme imaju od dva do osam stihova, a stihovi nisu istih dužina. Ali, to je Raičković, to je njegova sloboda pevanja, pesnika ne zanima matematika, on ne robuje zadatoj formuli.
Analizirana je i poetska melanholija (Ranko Popović), pesnikova ćutanja i tišine (Silvija Novak Bajcar), tematsko jezgro lirike (Dragan Hamović), pesništvo kao fascikla (Aleksandar Jerković), pesme kao poetička pozornica (Branko Brđanin), esejistička misao (Bojan Čolak), lirika, život i komentari (Predrag Petrović), jezičko-stilske karakteristike (Aleksandar Milanović), pesnikovi prevodi Petrarke i Šekspira (Persida Lazarević di Đakomo). Kajoko Jamasaki je govorila o Raičkovićevim prevodima na japanski, a Milivoj Nenin o njegovim autobiografijama u kojima se pesnik trudio da nam ne otkrije baš previše podataka o sebi i svojoj intimi. Zanimljivo je bilo izlaganje Jovana Delića koji je govorio o slikama grada u pesništvu Stevana Raičkovića. Njegovo osećanje usamljenosti je ambivalentno: to je ona starinska, večna pesnikova čežnja za samoćom, ali i usamljenost modernog čoveka, izgubljenog u gradskom metežu.
Na Blagovesti, u Hercegovačkoj Gračanici, gde počivaju zemni ostaci Jovana Dučića, održan je pomen. Liturgiju je služio episkop zahumsko-hercegovački, vladika Grigorije. Pesničko veče u čast Jovana Dučića, pod naslovom: „Nastupila je novog veka suša”, bilo je posvećeno Miroslavu Maksimoviću, dobitniku Dučićeve nagrade za 2000. godinu. Svojom najnovijom knjigom „77 soneta o životnim radostima i teškoćama”, naglasio je Vasa Pavković, pesnik Miroslav Maksimović obeležava, ali i zaokružuje četiri decenije bavljenja ovom strogom, tradicionalnom i zahtevnom pesničkom formom, nastalom još u srednjem veku. U svojoj besedi Maksimović je rekao da Dučić pripada svima koji ga čitaju, ili slušaju, i koji ne moraju svi da budu njegovog roda. Pripada čak i onima koji ga još ne čitaju, jer možda će ga baš oni najbolje čitati. A najpre pripada sebi, zato što, rijući po korenju jezika, da bi iz njega nikla biljka poezije – otkriva sebe graditelja i, time, onu iskru božanskog u ljudima i u stvarima. Stihove Miroslava Maksimovića, u prepunoj sali Doma kulture u Trebinju, kazivao je Nebojša Dugalić, a u muzičkom programu učestvovali su Jasmina Trumbetaš, Bojana Andrić Žegarac, Milan Rus, Nevena Živković, etno-grupa „Trag” i hor „Tribunija”.
U zgusnutom programu naučnog skupa našlo se vremena i za odlazak do Dubrovnika i posetu manastiru Tvrdoš.
Z. Radisavljević
[objavljeno: 11/04/2009]
