Izvor: Blic, 12.Jan.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Uprkos diktatu
Uprkos diktatu
Šta dakle da se radi, a? Omiljena rečenica Aleksa iz 'Paklene pomorandže' odlično se uklapa kao uvod u kratku raspravu o smislu bavljenja rokenrolom i sa ove i sa one strane gitare u Srbiji na početku 2006, započetu na ovom istom mestu krajem prethodne godine. U uslovima u kojima država i društvo odbijaju da pruže ljudima koji se profesionalno bave muzikom makar najosnovniju zaštitu (jer zašto bi neko štitio intelektualnu svojinu u zemlji u kojoj je intelekt >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << večito leđima naslonjen na zid za streljanje), a motivi se svode na mnogo muke i blagu ličnu satisfakciju kakvu pruža i bilo koji drugi hobi, na koji način se, eventualno, može pristupiti delikatnom poslu vrednovanja rezultata nečijih napora? Možete, recimo, na krilima opšte mrzovolje, gvozdenom metlom počistiti sve ispred sebe i, sipajući uvrede, odreći pravo na postojanje svakom ko se usudi da izađe na binu, ili snimi album, eventualno propuštajući samo ono što je toliko duboko u andergraundu da vam, samom činjenicom da ste za to čuli, daje osećanje nadmoći u odnosu na okruženje.
To može svako: od istinskog stručnjaka do arogantne budale. Rezultat je, međutim, ništavan – moći ćete da se pravite važni pred svom trojicom istomišljenika, ali ništa se neće pomeriti ni u mašti. Možete, s druge strane, pokušati da shvatite situaciju i formirati svoj javni stav uz pomoć principa afirmacije, umesto negacije.
Takav pristup, da bi se razlikovao od vulgarnog oportunizma, zahteva poštovanje nekoliko stvari, o kojima će biti reči u ovom i, ako dozvolite, sledećem nastavku veoma svedene rasprave o razlozima zbog kojih rokenrol, kao ni bilo koja druga umetnost, nije mrtav osim ako ga svojom rukom ne ubijemo. Te stvari, između ostalog, sadrže objašnjenje zbog čega se, ako to nekoga zanima, u ovoj kolumni – uprkos diktatu realnosti - veoma retko pojavljuju negativne recenzije… (nastaviće se)
Svemu nasuprot
A. N. Ostrovski 'Šuma', režija Egon Savin, produkcija JDP
Premijerno izvođenje predstave 'Šuma' krajem prošle godine u JDP-u pokazalo je, pored ostalog, na koji način je moguće savremeno čitanje komada klasične vrednosti. Slično nekim svojim ranijim rešenjima ('Smrtonosna motoristika' A. Popovića), reditelj Egon Savin vešto ubrzava sam tok komada usmeravajući svu pažnju na dva glavna junaka (i toka) priče Ostrovskog, Raisu Pavlovnu i Genadija Nesrećkovića. Na ocvalu gospođu, vlasnicu imanja, svima poznatu po strogom moralu i uzornom životu, i propalog glumca Nesrećkovića, kome je scena jedini san.
I to su ta da sveta koja u krajnjem suprotstavlja Savin, jednog u liku Raise Gurmiške, zapravo tvorca šume i odnosa koji vladaju u njoj, koja je istovremeno i simbolički predstavlja odlazeće (spahijsko) doba: Kada ta uzorna i strašna gospođa (koju s merom tumači Svetlana Bojković) od koje drhti cela gubernija poklekne pred mladošću dečaka koga je namenila svojoj siromašnoj rođaki i prigrabi ga sebi, potpuno će otvoriti inače već odškrinutu Pandorinu kutiju. Postaće, naime, očigledno da je i golobradi mladić već do te mere iskvaren da mu je svejedno s kime će ga oženiti, babom ili devojkom. On je samo ona druga, ljigavija strana trgovačke duše koja inače autentično ispunjava telo Vosmibratova (precizni Mihailo Janketić), seljaka koji uveliko kupuje šumu i sve njene mrakove.
Svemu nasuprot, ali još tragičnije, jeste lik Genadija Nesrećkovića, propalog glumca koji do te mere žudi za scenom da ne razlikuje glumačku od životne prilike. Koji, kako to autentično igra Nikola Đuričko, više voli da odigra velikodušnost nego što u nju veruje, čak i kada je reč o rođenoj sestri.
Ovaj strašni svet strašno promašenih ljudi više nego uverljivo su još branili, pre svih, Boris Milivojević (Srećković), Miodrag Radovanović, Vanja Ejdus, Dubravko Jovanović, Radovan Radujko i Vlasta Velisavljavić.
