Izvor: TvojPortal.com, 11.Avg.2011, 10:12 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Umro poljski slikar Roman Opalka
U MOM APSURDU IMA SMISLA
Poljksi skikar Roman Opalka , koji je život posvetio prikazivanju beskonačnosti,umro je od infekcije u jednoj bolnici nedaleko od Rima u svojoj 80. godini života.
Na likovnoij akademiji u Varšavi savladao metode socijalističkog realizma
Slikar je rođen u Francuskoj,ali su se njegovi roditelji vratili u Francusku kad im je sin imao 4 godine , a već 1940. nakon što je nacistička vojska okupirala Poljsku,porodica Opalka je bila deportovana >> Pročitaj celu vest na sajtu TvojPortal.com << u Nemačku.Porodica je samo nekim čudom izbegla koncentracioni logor, ali je nekako ponovo uspela da se vrati u rodni kraj.Opalka je najpre pohađao slikarski kurs u Lođu, da bi se odmah potom upisao na Likovnu akademiju u Varšavi gde je savladao metode socijalisitičkog realizma.
Slučaj mu pomogao da ne opisuje, nego da shavti vreme
Na talasu liberalizacije , koji je nastao u vreme Hruščova,Opalka je naslikao „Hronome „, apstarktne slike o prolaznosti vremena .Slučaj mu je pomogao da ne opisuje, nego da shvati vreme.U očekivanjuj supruge Opalka je naslikao platno i obležeio ga brojem 1.Tako je nastala serija „Detalji „, projekat na kojemu je radio celog života.Svakog dana Opalka je pokrivao novo platno ciframa.U momentu smrti on je već bio dospeo do broja od 6 miliona.Sve njegove slike imaju jedinstveni naziv „1965/1 –beskonačnost.“Od jednog momenta Opalka je počeo da se fotogtafiše na fonu završenih „Detalja „i njegovi autoportreti su često izlagani zajedno sa slikama.Osim toga , na samostalnim izložbama čuo se njegov glas:slikar je stalno čitao cifre.Glas bi ućutao na poslednjem po redosledu platnu.
Prelazak na sivi ton, pošto je crni suviše potopljen smislom
Iako su mu rukopis i princip uglavnom ostali nepromenjeni , Opalka je ipak dva puta uneo neke promene u stvaranju slika.Godine 1968. prešao je na sivi ton ,podsećajući da je crni isuviše natopljen smislom.Od početka 1972. sliakr je postepeno sivom tonu dodavao neku nijansu belila , pa je na poslednjim radovima cifra teško vidljiva .On je pravdao bledilo slike pozivajući se na delo Rejmonda Mudia ( Raymond Mudi ) „Život posle smrti“.Svi se mi postepeno krećemo od tame ka svetlosti.Rastvaranje i iščeznuće cifara moguće je objansiti i na drugi način:ono je paralelno procesu starenja,identična je rasejana skleroza i u umetnosti.
Između misticizma i samoironije
Kada su Opalki prebacivali da je rob sopstevene koncepcije,slikar je odgovarao:“A vi ste robovi-života !“Njegov odnos prema sopstvenom stavralaštvu balansira između misticizma i samoironije.“Većina filosofa, pa i pesnika, verovatno ne razumeju moje radove zato što se oni izbezumljuju od svega što je bilo kad postojalo na belom svetu.Ali u mojem apsurdu ima smisla.Moij put je teško shvatiti.Ja se ovim bavim već mnogo godina , i ljudi već počinju da razumevaju, istina polako, ali ipak na pavi način,“rekao je Opalka u jednom intervjuju 2007.g.
Poslednji Mohikanac klasične avangarde
On je sebe smatrao poslednjim Mohikancem klasične avnagarde i živeo je uveren da stvara posle smrti slike. Samocena Opalke svodila se na stavove junaka dvadesetih godina:“Moram reći , da je daleko od toga da je sve u umetnosti prihvatljivo.“
Tamo gde je Opalka, više nema ničega
„Ja sam gotovo uveren:tamo gde je Opalka, više nema ničega.Ako vi prihvatate moje radove, u tom slučaju druge savremene slikare ne možete ceniti.Moje slike su kao hladan tuš: posle njih nema ničega .To je završna etapa sliakrstva pod nazivom „Živopis““.Za čoveka koji se u mladosti priprema da proučava filosofiju,takvi misaoni eksperimenti nisu ništa osobito.I zaista, ako je Maljevič u svojim radovima ukinuo vreme , ostavivši samo „nultu formu“, kako i šta onda dalje da se radi ? Samo da se stvaralački proces potčini zakonima statistike i redu veličina.
Pratio ga i japanski slikar On Kavara
U pokušajima da stvara slike u strogoj discilini ,Opalka nije bio usamljen.Japanc On Kavara je počeo svoju seriju „Datumi „ 1966., godinu dana posle Opalke.( Kavare sada ima 77.goidna ).Svo nasleđe Kavare sastoji se od slika neveikog formata s datum dana kad su slike nastale.Ali ipak u poređenju sa Opalkom Kavara nije ništa drugo nego običan bonvivan.On je uz svaku svoju sliku priložio po jedan primerak novina koje su izašle istog dana kad je slika nastala.Tako je sačuvana veza sa realnošću.Da li surovo ili možda lakomisleno, kako se shvata, Opalka nije praktikovao ništa slično da bi povezao cifre sa svakodnevnicom.Njegova platna predstavljaju puls koji prestaje da bije pod udarom broja.A poslednje Opalkine brojeve moći ćemo da vidimo i da o njima nešto sazanamo tek kroz nekoliko dana pošto njegovi bližnji neposredno posle slikareve smrti nisu želeli da daju izjavu za medije.
Odgovor na glavno pitanje života i Vaseljene :“42“
Možda će baš stoga oko završne cifre slikara nići poseban kult poput fantastičnih društava iz knjige „Autostopom po galaksiji“.Naime ,u romanu Daglasa Adamsa grupa naučnika namerava da sazna od najmoćnijeg kompjutera na svetu „odgvor na glavno pitanje života, Vaseljene i svega ostalog „.Mašina, posle kraćeg razmišljanja odgovara:“42.“
O čemu se ne može govoriti, o tome treba ćutati
Opalka, poštovalac Hajdegara, najverovatnije nije gubio vreme baveći se naučnom fantastikom , ali bi bilo veliko iskušenje nazvati slikara organskim super -kompjuterom koji je znao da su cifre ni gori ni bolji od bilo kojeg drugog odgovora na ozbiljna pitanja o svetu koji nas okružuje . Stoga bi najprigodniji epitaf ovom slikarskom podvižniku bila prva rečenica iz „Logičko-filosofskog traktata“ Ludviga Vitgenštajna:“O čemu se ne može govoriti, o tome treba ćutati.“
Branko Rakočević
.
varsavaslikarroman opalka
