Izvor: Politika, 21.Okt.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Umetnost upoređivanja
Specijalno za "Politiku" od dopisnika Tanjuga iz Pariza
EKSKLUZIVNO
Žak Le Gof, jedan od najznačajnijih svetskih poznavalaca srednjeg veka, odlučio je da postane istoričar kada mu je bilo 12 godina, pošto je pročitao roman "Ajvanho" Valtera Skota. Naslednik škole "Anala" i jedan od osnivača "nove istorije", francuske posleratne istoriografske škole koja se od velikih istorijskih ličnosti i događaja okrenula svakodnevici običnih ljudi, njihovim običajima i snovima, Le Gof je želeo >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da promeni predstavu o srednjem veku kao o "mračnom dobu".
Epoha inkvizicije ali i trubadura i katedrala, Dantea i Bokača vaskrsla je u svom romanesknom bogatstvu u njegovim knjigama na granici između literature i istorije. U rekonstruisanju života srednjovekovnog čoveka pribegavao je društvenim naukama, antropologiji, etnologiji, arheologiji i psihologiji, ali i romanima Montenja i Rablea.
Njegov prijatelj, Umberto Eko, napisao je da je njegov dug Le Gofu ogroman: "Njegovi radovi su mi bukvalno otvorili oči o kulturi i materijalnom životu epohe koja je greškom smatrana mračnom". Italijanski pisac je 1964. godine prvi put pisao o radovima Le Gofa o civilizaciji na srednjovekovnom zapadu, što je označilo početak međunarodne slave francuskog istoričara.
Predsednik pariske Visoke škole za društvene nauke od 1972. do 1977. godine, inovator u delima poput "Rođenje čistilišta" (1981) i u u biografijama Svetog Luja (1996. godine) i Svetog Franje Asiškog (1999. godine) Le Gof, čija dela čine čitavu biblioteku, poznat je i kao dugogodišnji voditelj radio emisije o istoriji i predavač koji je formirao dve generacije medievista iz čitavog sveta.
Za ovog istoričara, srednji vek je osnova modernog društva, epoha u kojoj su postavljeni temelji ujedinjenja kome danas teže Evropljani, o čemu govori u jednoj od poslednjih knjiga – "Da li je Evropa rođena u srednjem veku?"
U maloj sobi nedaleko od pariskog kanala Sen Marten, okružen hrpama knjiga i dimom iz lule, osamdeset trogodišnji istoričar pritisnut teretom godina razmišlja o knjizi koju bi posvetio uspomeni na svoju ženu.
Povod za razgovor za "Politiku" je objavljivanje knjige čiji je urednik, "Čovek srednjeg veka" iz 1994. godine, koja obuhvata procvat hrišćanstva do 13. veka i burna vremena poznog srednjeg veka, koja se nedavno pojavila u izdanju beogradske kuće "Clio".
Zbog čega su srednjovekovne studije danas popularne?
Na srednji vek se gledalo sa toliko nipodaštavanja, pogotovo u zapadnoj Evropi, da današnji istoričari ne mogu da izbegnu tendenciju da ga rehabilituju. Srednji vek je postavio osnove Evrope koja danas teži ujedinjenju. U tome je najvažniju ulogu odigralo hrišćanstvo.
Da li srednjovekovni čovek ima sličnosti sa današnjim?
Ne mislim da je srednjovekovni čovek blizak današnjem, ali mi sve više imamo svest o tome da se istorija odvija u dugom periodu i da pripadamo istoj civilizaciji.
Zašto danas želimo da proniknemo u mentalni sklop čoveka koji je toliko različit od današnjeg?
Razvoj etnologije i antropologije u poslednjih nekoliko decenija vodio je ka tome da se zainteresujemo za narode i kulture različite od naših. Srednjovekovnog čoveka vidimo u isto vreme kao stranca, egzotičnu ličnost, ali i kao našeg pretka.
U vašim knjigama ste detaljno opisali društvene i profesionalne odlike srednjovekovnog čoveka. Koje su njegove unutrašnje karakteristike?
Unutrašnji svet čoveka je uvek teže spoznati. Srednjovekovna duhovnost je imala tendenciju da ljudska osećanja okrene ka unutrašnjem svetu, naravno uz razlike koje su se odnosile na socijalni status. Postojala je velika razlika između sveštenika i laika, između gospodara i seljaka. U srednjem veku se veoma razvilo interesovanje i svest o pravosuđu. Možemo da govorimo i o većoj ulozi žena, što je kao posledicu imalo specifičnu interiorizaciju ženskih osećanja, koja su bila snažno obeležena kultom Bogorodice.
Kult Bogorodice nametnut je od početka 12. veka. Bogorodica dobija na prestižu kao majka, ona koja daje život, utoliko pre što su u to vreme poboljšani ishrana i higijena.
Napisali ste i dve istorijske biografije posvećene ključnim ličnostima istorije 13. veka – Svetom Luju i Svetom Franji Asiškom. Zašto ste odabrali biografski pristup?
Pogrešno je shvaćena namera u mojim knjigama o Svetom Luju i Svetom Franji Asiškom koje se smatraju kao povratak biografiji, dok su te knjige, u stvari, gotovo antibiografije. Dugo sam bio opsednut potragom za kvalitetom istorije koji je istakla škola "Anala", a to je globalnost, celina. U prošlosti, a naročito u srednjem veku, samo zahvaljujući pojedinim poznatim ličnostima možemo da stvorimo globalnu sliku. To je slučaj sa Svetim Franjom Asiškim i Svetim Lujem, i zbog toga sam odlučio da se njima bavim. Cilj mojih radova je da kombinuju informacije o pojedincima sa onima koje se odnose na čitavo društvo.
Šta je danas sa "novom istorijom"?
Ne znam gde je danas nova istorija, ali mogu sa zadovoljstvom da konstatujem da mnogi istoričari na različit način i bez teoretisanja nastavljaju sa onim što je osnova nove istorije. Pri tome mislim na traganje za novim vrstama dokumenata, onima koji su se prenosili usmeno ili slikama, na primer, kao i da se istorija posmatra i analizira u svojoj globalnosti, da se rasvetli odnos prošlosti i sadašnjosti ali i da iz sadašnjosti pokušamo da razumemo prošlost, posmatrajući istoriju u dugom kontinuitetu.
Način na koji se pristupalo istoriji XIX veka i na početku XX veka čini mi se da je, srećom, napušten. Pravni spisi su dospeli u drugi plan i istoričari pokušavaju da rekonstruišu društveni život u prošlosti, unutrašnje i spoljne karakteristike čoveka prošlih vremena, individualno i kolektivno. Istorija ostaje snažno obeležena antropologijom i drugim socijalnim naukama. Ona je, uostalom, i sama društvena nauka.
U čemu je uloga istoričara?
Uloga istoričara je da uvek upoređuje dokumente imaginarnog sa tekstovima koji prikazuju stvarnost, poput mapa ili pravnih dokumenata. Upoređujući, na primer, književna dela o vitezovima sa zvaničnim dokumentima, ocenjujemo razliku u srednjovekovnoj predstavi viteza i onoga što je on bio u stvarnosti. Istorija je umetnost upoređivanja.
Granica između stvarnosti i iluzije je bila potpuno različita od današnje, odnosno između njih nije bilo jasne razlike. Srednjovekovni čovek je zasnivao istinu na osećaju za realnost koji je veoma drugačiji od našeg, i koji nam, danas, izgleda neverovatno. To je bila stalna razmena između onog gore i ovog dole, između anđela, demona i ljudi. Anđeli i demoni su bili isto tako istiniti kao i ljudi, zato što ih je vera tome učila i to im predstavljala.
Koji autori doprinose razvoju francuske medievistike?
Teško mi je da izaberem među francuskim istoričarima koje čitam, kojima se divim i čijim radovima se služim. Navešću neka imena među medievistima, ali lista nikako nije iscrpna. To su: Žan-Klod Šmit, Žerom Baše, Alen Buro, Bernar Gene, Kolet Bon, Žak Rosio, Klod Govar, Patrik Bušeron, Marten Orel, Klod i Iget Karozi, Elizabet Kruze-Pavan, Žak Dalaren, Robert Delor, Alen Gero, Dominik Jonja-Prat, Kristijan Klapiš, Mišel Lover, Gi Lobrishon, Žan-Mari Meglen, Pijer Mone, Mišel Pasturo, Pijer Tuber, Anre Voše, ali ima i drugih.
Mislim da, bez trunke nacionalizma, mogu da kažem da su francuski medievisti, koji su većinom formirani u školi i na radovima Marka Bloka i Žorža Dibija, a ima ih mnogo, izuzetno moderni i izuzetnog kvaliteta.
Na čemu danas radite?
Sa 83 godine sam odustao od pisanja jedne važne knjige i želim da napišem delo u uspomenu na moju suprugu.
[objavljeno: ]
