Izvor: Blic, 11.Jan.2005, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
'U traganju za lepotom'
'U traganju za lepotom'
Konak Knjeginje Ljubice
U traganju za lepotama Beograda, Miloš Jurišić, nam otkriva grad koji ipak ima smisla, koji nije nasumice stvoren, a još manje ružan kakvim ga najčešće vidimo ne primećujući njegovu bolju stranu. Društvo u kome živimo jeste kondenzovano: svi radimo iste stvari istovremeno. Posledica je: ne znamo više da upravljamo našim potrebama. Ali, izlaz postoji. I to je upravo ovakvo viđenje svog grada, muzejskog >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << prostora i fotografije arhitekture.
Vreme i prostor su duhovne kategorije, nisu objektivna stvarnost, te su, po Kantu, prilično ograničene. To su kadrovi u kojima sami kadriramo našu egistenciju. Ako od ovoga pođemo, možemo se pitati da li ti kadrovi vremenom postaju sve skučeniji, u tom smislu što ih mi sami smanjujemo. Iz vizure fotografa pred nama, to su snimci gradskih kuća koji beleže dokument vremena. Fiksirati taj dokument u trenutku, umeće je uvežbanog oka i onoga ko gleda kuda prolazi. Oko postaje registar slika. I kada se jednom na njih naviknemo, više ih ne zanemarujemo, one nas ispunjavaju. U slučaju Jurišića, reč je o slikama grada u kome je rođen i u kome živi - fotografijama arhitekture Beograda XIX i XX veka.
Izložba Miloša Jurišića nosi i poetsku notu, samim tim što nas podseća da smo zaboravljajući da gledamo, zagubili svoju svest o trenutku. A biti svestan trenutka, u vremenu i prostoru, obogaćuje smisao za svakodnevni život koji često našu energiju troši ni za šta.
Kroz ovu izložbu nemojte protrčati, ona je prilika da malo promislite nad okruženjem - i sobom.
Prizori
(Nemanja Rotar, Poslednja noć na Levantu, Stubovi kulture, 2004)
Iako upoznaje događaje iz istorijskih izvora, pripovedač ovog romana crpi sveznajuću slobodu iz narodnog i hrišćanskog predanja. On tako oživljava junaštvo učesnika opsade Carigrada i otkriva pravu težinu i smisao njihovih postupaka. Svesni blizine brutalnog osvajača i pomireni sa smrću bez očajavanja, junaci se suprotstavljaju neprijatelju nevidljivim, duhovnim oružjem i uzvisuju se nad (karakternim, ljudskim) slabostima. Patetika izmirenja političkih protivnika i pripadnika različitih socijalnih slojeva u zajedničkoj presudnoj borbi, potpuno pročišćava taj svet i pretvara ga u oličenje dobra. Zato njihov protivnik ne može da bude samo 'osioni balavac' Mehmed II, već, u njemu otelovljen, đavo. Dok se Carigrad brani verom, čašću i požrtvovanjem, pobednikovo oružje su novac, ratna tehnika i političko lukavstvo; sultanov mračni genije ujedinjuje učenost sa zverstvom, prkosi Bogu i skrnavi zakone prirode. Rušeći, u Konstantinopolju oličeni, 'stari svet', Mehmed istovremeno utemeljuje novi, današnji.
Oblikovane prema folklornim modelima besmrtnih ratnika, Rotarove ličnosti su asocijativno povezane sa junacima drugih čuvenih istorijskih propasti, od Troje i Jerusalima, do Kosovskog boja i odbrane Beograda. Snažnom vizuelnom stilizacijom, autor je događajima obezbedio smirenost i patetiku ikone. Dajući ulogu pisca istoričaru Sfrancesu, ocu četvorice mrtvih sinova i ratniku koji nije uspeo da pogine na bedemima izgubljenog grada, on je odredio romansijera kao onog koji je iskusio (izgubio) sve bitke i u kome su odjeknule patnje doba, a književnost kao jedini mogući način da se 'ovekoveče dragi ljudi i spasu njihova dela od zaborava'.
Iako je nedovoljno doteran (autoru je promaklo nekoliko teških lapsusa), ovakav roman u našem (sarkastičnom, prljavom) vremenu, deluje kao pravo književno čudo.
