Izvor: Politika, 04.Feb.2012, 23:46 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U razgovoru sam kao provodnik
Srpsko novinarstvo pati od nedostatka intelektualnog poštenja
Kada gledamo intervjue Nede Valčić-Lazović sa najvećim piscima i filozofima današnjice, urednice i novinarke RTS-a, razgovore koje je najčešće vodila na perfektnom francuskom jeziku, zaista shvatamo da je istina dijaloške prirode, da čovek samo u komunikaciji sa osetljivim sagornikom može da dođe do značajnih, životnih, saznanja. „Najčešće smo zaključani u jeziku – uvek isti ton i iste rečenice, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ljudi koji ne umeju ili neće da čuju, reči bez težine... Sa koliko osoba možete istinski da razgovarate?”, kaže Neda Valčić-Lazović u predgovoru svoje knjige izabranih razgovora „Sve što (ne) kažem pogrešno je”, u izdanju „Službenog glasnika”. Sada i čitamo njene emisije u kojima su gostovali Slobodan Selenić, Patrik Beson, Peter Handke, Ameli Notomb, Milorad Pavić, Orhan Pamuk, Mario Vargas Ljosa, Žan Bodrijar, Mišel Onfre, Frederik Begbede, Dušan Kovačević i drugi.
Serija Vaših autorskih emisija započela je razgovorom sa velikim Brodskim, a kažete i da je to bio početak Vaših preobražaja kroz intervjue. Šta sve osećate dok razgovarate sa piscima svetskog glasa, sa autentičnim zvezdama, i na koji način Vas je to promenilo?
Naprvommestu, osećamkakointelektualnaavitaminozasvakodnevnogživotanestaje. Srećna što, u svom zrelom dobu, nalazim učitelje… Rečenica Petera Handkea da je „umetnost puna krikova, kao napušteno dete” i da je „smisao književnosti upravo da oseti to dete napušteno u svetu” obeležila je mnoga moja kasnija čitanja. Misao Marija Vargasa Ljose koji, pišući o odrastanju svojih junaka u diktaturi, zapravo piše o ljudima koji smatraju da postići uspeh u mutnim vremenima znači izneveriti sebe, te stoga biraju „teško bitisanje u osrednjosti”, izoštrila je moj kritički pogled na današnje društvo... Čini mi se kao da sam sa „mojim” piscima odrastala u odraslim godinama...
Izbor intervjua koji sada imamo pred sobom sačinjen je po posebnom ključu?
Taj ključ je u isto vreme i promišljen i ličan: ličan jer su se tu našli moji prvi sagovornici – Peter Handke i Patrik Beson, zatim, moji, u trenutku pisanja, poslednji sagovornici – Mišel Onfre i Žan-Mari Le Klezio, moji nobelovci - osim Le Klezioa, Orhan Pamuk i Mario Vargas Ljosa… Posebno sam bila osetljiva prema autorima kojih više nema – prema Slobodanu Seleniću, Miloradu Paviću, Žanu Bodrijaru, Horheu Semprunu, Alenu Rob-Grijeu… U racionalnom ključu, vodila sam računa da se pored težih ili više teorijskih intervjua, kao što je, na primer, razgovor sa planetarno poznatim filozofom Žanom Bodrijarom, nađu neobavezne, lične ispovesti književnih zvezda kao što su Frederik Begbede ili Ameli Notomb. Sviđamisedapored„težih”, piscupostavimi nekasasvimobičnapitanjatipa„štao sebi mislikadsepogledauogledalo”i sl. Volimpromeneritma, različitost, tonosilepotu…
Kakva je srazmera duge pripreme i istinskog nadahnuća u ovim razgovorima, svojevrsnim seansama?
Pripremesuuvekdugeinebihmoglabeznjih, aliupraksineznačepreterano. Iskoristimmoždatrideset ili četrdeset pripremljenihpitanja. Svaki razgovor ima neku svoju unutrašnju logiku i u određenom trenutku krene svojim putem. Ja sam onda tu da ne dozvolim da moj sagovornik „skrene s puta”.
Do koga je bilo najteže doći, na čiji ste intervju najduže čekali?
Čini mi se da sam na sve intervjue čekala dugo. Ipak, možda, najduže na razgovor sa Žan-Mari Le Klezioom, francuskim piscem koji živi na relaciji Novi Meksiko–Južna Koreja–Mauricijus,i koji ne daje intervjue. Imala sam sreću da prihvati razgovor i to samo par meseci pošto je dobio Nobelovu nagradu – bila je to zaista nemoguća misija.
Kako ste se osetili kada Vas je Le Klezio nazvao ranom zorom u hotel i kada Vas je dovezao do svoje skrivene kuće?
Nikada nisam ustala tako lako! Skočila sam iz kreveta kad sam čula taj smireni duboki glas koji mi predlaže da, umesto u mom hotelu, snimamo u njegovoj kući – što je od početka bila moja želja! Sačekao nas je ispred jedne napuštene crkve iz 16. veka, a onda, ćuteći, vozio nekim čudnim uskim putevima, sve do svoje kuće na litici, u koju nijedna TV ekipa nije kročila. U toj usamljenoj kući na obali Atlantika, u jednom nestvarnom ambijentu, napravila sam jedan od meni najdražih razgovora.
Da li ste se nekada osetili kao psihoanalitičar, posebno sa onim ličnostima koje su zatvorene?
Psihoanalizuprepuštampsihoanalitičarima... Ipak, imalasamutisak, posebnokadjereč opiscimakojiretkoineradodajuintervjue, dasamnekavrsta„provodnika”… Čini mi se da su se pojedini pisci, potpuno zaboravivši na kamere, na izvestan način obraćali sebi ili objašnjavali neke stvari sebi, a ja sam bila vrsta „provodnika” da to lakše učine...
Ko Vam je od sagovornika bio posebno blizak, a ko odbojan? Handke je u početku odbijao da priča, da li Vas takve situacije, koje su poznate svakom novinaru, nekada pokolebaju?
Svi su mi bliski, jer, kad sednem preko puta njih, oni postaju„moji likovi”, čak i onda kad hoće da budu odbojni, kao što je to pokušao Alen Rob-Grije. A „zastrašivanje”iodbijanjePeteraHandkeaskrivalojejednuneverovatnuosetljivost… Inače, odbijanje ponekad deluje na mene kao crvena marama. Ništavrednouživotune dobija senalaknačin. Smatram da, ako neštoistinskiželite, toiostvarite. Pitanje je samo koliko želite.
Da li se nekada dogodilo da niste uspeli da dođete do nekog pisca kog ste posebno želeli da intervjuišete? Da li biste nam otkrili ko će biti neki od sledećih sagovornika?
FransoazSaganmejeodbilazatoštosamsasrpsketelevizije, Markesminikadnijeodgovorio. Aimenabudućihsagovornikanikadneotkrivam –kad mi postave to pitanje, naprasno postajemsujeverna...
Šta mislite o srpskom novinarstvu danas?
Uzono dužno „častizuzecima”, mislimdapatiodisteboljkekaoinašedruštvodanas: od nedostatkaintelektualnogpoštenja!
Marina Vulićević
objavljeno: 05.02.2012
