Izvor: Blic, 03.Apr.2008, 14:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U raljama licemerstva
Na dan jubileja na sceni „Ljuba Tadić" je premijera čuvenog Molijerovog komada „Tartif" u režiji Egona Savina.
Po rediteljevim rečima, „Tartif" je komad „koji vapi da bude izveden, jer odnosi među likovima i sve ono što se odigrava na sceni, zapravo, problematizuje temu licemerstva, konzervativnog društva, manipulacije, nove religioznosti... I laži kao (gotovo društveno verifikovanog) oblik komuniciranja u svim sferama života, od intimne preko socijalne >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << i političke, do univerzalne. Vreme u kome živimo tako liči na ovaj Molijerov komad. Licemerstvo danas dovedeno do apsurda, a tu nastupa Molijer, jer on o tome piše komediju. Dakle, uprkos toj, da kažemo, mračnoj slici sveta koja je sadržana u ovom komadu, on je vrlo duhovit i na svoj način optimističan. Pa kud bi čovek samo sa tolikim mrakom?"
Duhovitost kao lek: „Duhovitost je imanenta klasici, genijalnosti Nušića, Molijera, Šekspira, Ostrovskog, a upravo na takvim delima opstaje teatar. To je mračan pogled na svet, ali on sadrži u sebi ironiju i distancu koja omogućava opstanak. Kad prepoznaješ, onda se nasmeješ, jer čovek je u prepoznavanju i podsmevanju makar na trenutak pronašao izlaz iz mraka u koji je zabasao. Zlo je uništivo kao i dobro. Tartifi su uništivi, oni su smešni, često inferiorni i zbog toga opasni. Pravda je naivna, a nepravda lukava. Ako čovek promišljao ovaj nasumični život koji živi, onda ima pravo da vrednuje. Mi, zapravo, kroz pozorište vrednujemo svoje vreme, našeg Tartifa koji nije svemoćan."
Tartif i strahovi: „Kada vlada Tartif, nesigurnost caruje. I strahovi. Osećanje izmeštenosti. Pojedinac je uplašen pred saznanjem da ne zna u šta se kolektivitet sutra može pretvoriti. Reč je o strahu pred saznanjem da ne postoji čvrst, stabilan i pravedan poredak."
O Tartifu kao zarazi: „U vremenu u kome živimo on je kolektivno ludilo. Prelazi sa jednog na drugog. Nisam želeo da tu ideju učinim nametljivo vidiljivom, već samo prisutnom. Tartif postaje Orgon, a Orgon će postati Tartif. Tartif može da postane bilo ko i bilo šta. On se inkarnira. On može da vam uzme biografiju, identitet, on čak može da postane predmet sopstvenog vampirizma. Orgon će u svojoj osujećenosti i izbačenosti pokušati da bude Tartif, da na nepravdu odgovori zlom. To je duboko nehumano i nehrišćanski, a motiv za pisanje ovog komada je dubokohrišćanski. Najviše se za svoju veru i svoju naciju može učiniti ako se ukaže na imanentno zlo. Molijer je upravo to radio. Napadao je lažno bogomoljstvo, licemerstvo. Tartif je skup karakternih datosti, koji sa jedne ličnosti može preći na drugu. Orgon će iz ekstremne vere preći u ekstremno bezverje. Poslednje što se kaže u predstavi je da Orgon više ne veruje u ljude. Ekstremizam je najveće zlo koje može da pogodi prostodušne, naivne i dobronamerne ljude.
Aleksandrinac - predstava u stihu: Smatram da je stih najveća od svih vrlina teatralizacije i da ukoliko gledajući predstavu doživimo taj neuporedivi kvalitet, onda će nam se svako prozno pozorište učiniti manje vredno. Stih nudi izuzetnu mogućnost za visoku stilizaciju u teatru. Ako uradimo i pola od onoga što nam Molijer nudi svojom literarnom genijalnošću, mi ćemo napraviti zanosnu muziku teatra. To je pravi motiv za ulazak u projekat Tartif. Sve ostale priče su sociologija, a ne teatar. Zanošenje muzikalnošću, lakoćom, ljupkošću, svim onim vrlinama koje zapravo mora da sadrži molijerovsko pozorište. Ogromna je uloga prof. Ljilje Mrkić-Popović. Njena analiza potencijalno stihovanog teatra i njeno nastojanje da stih postane vrlina, a ne otežavajuća okolnost, odlučujuće su važni za naš projekat. To je vrednost zanata umeća govora. Mislim da će u Tartifu aleksandrinac biti jedna od jedinstvenih vrlina našeg savremenog pozorišta.
Umetnička ekipa
Uloge tumače: Svetlana Bojković, Boris Isaković, Sloboda Mićalović, Radovan Vujović, Danijela Štajnfeld, Nikola Vujović, Marko Baćović, Dragan Mićanović, Anita Mančić, Slobodan Tešić, Nionela Tarić, Marko Janketić. Scenografiju potpisuje Miodrag Tabački, kostimografiju Jelena Stokuća, dramaturg je Božo Koprivica, a scenski govor Ljiljana Mrkić-Popović.
Tartif vlada
Govoreći o svom rediteljskom pristupu i o činjenici da u njegovoj postavci varalicu i licemera Tartifa ipak ne stiže zaslužena kazna (kao kod Molijera), reditelj podseća da je pisac dorađivao komad jer je imao poteškoća sa crkvom i da je gajio izvesne nade da će sa novim krajem, time što je uveo kraljevog izaslanika koji hapsi Tartifa, delo biti izvedeno. „Tartif" sa srećnim krajem govori o društvu u kome postoji pravda, u kome vladar i država brinu za svoje podanike. Međutim, takve države više nema, ne samo u Srbiji nego ni u svetu. Postoje samo Ujedinjene Nacije. Tamo se skupe ljudi koji izdaju nekakvu rezoluciju, u kojoj kažu da stvarnost ne bi trebalo da izgleda tako kako izgleda, ali ta rezolucija bitno ne utiče na stvarnost koja je sazdana od nepravdi. Zato sam ja uveren da je ovaj kraj potpuno molijerovski. Danas je tartifovski fenomen ustoličen i institucionalizovan i postoji kao sama vlast. Vlast je tartifovska, a narod - orgonovski.
