Izvor: Politika, 10.Feb.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U carstvu rima
U mom se pesništvu sve traži, i pronalazi. Moje je samo - da budem srećan. Dakle, ono nemoguće
Već pet decenija Krstivoje Ilić (Vila-Leska, 1938) u srpskoj poeziji pleni skladnim spojem klasične versifikacije i moderne misli, negujući lepotu srpskog jezika, oslonjenu na najjače njene izvore – na narodno stvaralaštvo i velikane pesničke reči: Rakića, Dučića, Disa... S druge, pak, strane – on je, kao i Drainac, sav posvećen kriku i buntu. Ovaj pesnik >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << srednje generacije ima za sobom više knjiga za odrasle i decu, a za svoje stvaralaštvo dobio je niz priznanja, među kojima je i Kruna despota Stefana za celokupno delo. Najnoviji je dobitnik nagrade „Drainac”.
Ima li nečeg sudbinskog, možda, u dodiru dve poetike, Drainčeve i Vaše? Jer, Vi ste česti gost Drainčevih susreta"
Jeste, uvek me je bilo, do izvesnih godina. Onda je nastala praznina, koju nije lako ispuniti novim prisustvom. Tragično je što neki od starih prijatelja nisu više među nama. Dovoljno je pomenuti samo Voju Krasića. Otkako postoje pesnički susreti, i od kada cvetaju kestenovi, na sreću i patnju Drainčevih, i mojih, elegičnih ispovesti, osećalo se prožimanje naših poetika. To se nastavlja čak i u ovom času, kad sam ja svoju poetsku misao doveo do krajnje sažetosti: stroge forme soneta.
Vaš pesnički glas pošao je iz Posavo-Tamnave, iz zaumlja Vila-Leske, da bi se transformisao u odu „malim” ljudima i stvarima" Kako?
Najpre su bili cvetovi ruža, a zatim su labudovi nadletali rodnu Vila-Lesku. I to je već dovoljna pesnička građevina kojom se naslućivao Hiperionov plavi svod. Onda su sa „Elegijama iz predgrađa” stigle skoro svečane himne malim sudbinama i stvarima, pa su zatim iz mitskih dubina vremena naišle „Elegije nad gorama i vodama”, kao moje vrhunsko pesničko ostvarenje u distisima. Pesnički putevi i uznesenja sami su se pred njima otvarali. Sa knjigom „Poreklo soneta”, moje kraljevstvo rima stiglo je do prestolja.
Je li i Vaše pesništvo za decu deo tog sveta?
Od prve knjige do najnovije, jedanaestog izdanja „Malih ljubavnih pesama”, koje je upravo izašlo, provlače se tanane niti koje spajaju poeziju za decu sa onom za odrasle. Tu se, kod mene, granica skoro poništava. Poezija za decu žudi za misaonom suštinom, a igra se sama nameće. Tako je od Zmaja do Danojlića.
Neki teoretičari i stvaraoci smatraju da je forma pesme jednaki uslov za njeno trajanje kao i misao"
Deo sazvučja prirodne darovitosti i moći da se dosegne filosofska dubina, jeste i forma. Ja sam se odlučio za njen najteži oblik. Sve moje elegije pisane su u distihu. Soneti su, naravno, nepromenjivi. U tom pogledu, oslanjam se i na helenske i na slovenske velikane: Pindara i Sofokla, čiji odjek dopire do Helderlina i Rilkea, a u slovenskoj porodici to su Puškin, Pasternak, Dučić, Dis i Raičković.
Čime zaokružujete svoje pesničko govorenje, na kojim ga izvorima crpite?
Niko, na užas i bes vladara, osim pesnika, ne može sam sebi podići trajniji spomenik svojim Delom. A kako se sve odvija u sukobu između ostajanja i nestajanja, strepnja, ta možda najsadržajnija reč svake duhovnosti, prvi je nalog stvaralačkog disanja. A disanje, kod Rilkea, jeste „nevidljiva pesma divna”. U mom se pesništvu sve traži, i pronalazi. Moje je samo – da budem srećan. Dakle, ono nemoguće.
Dragan Borisavljević
[objavljeno: 11/02/2008]
