Izvor: Blic, 27.Jan.2005, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tuga 191
Tuga 191
Dušan Kovačević, 'Sveti Georgije ubiva aždahu', režija Ljubomir Draškić, premijera 'Ateljea 212' iz 1986. godine
Sto devedeset prvo izvođenje predstave 'Sveti Georgije ubiva aždahu', poslednje u onoj podeli koja je premijerno odigrala ovu predstavu pre dve decenije, pored uživanja svake vrste bilo je i povod za veliku tugu. Pri tom, naravno, nije reč o seti ili nostalgiji za minulim vremenima.
Ova predstava koju je pre dvadesetak i više >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << godina režirao Ljubomir Muci Draškić, ovaj vrsni teatarski proizvod koji traje sve do danas, bacio je publiku i mnoge pozorišne ljude u jednu zapitanost posebne vrste. Šta je to, naime, što se danas u našem pozorištu radi, koji se komadi promovišu i koji reditelji, kako se režiraju i da li će bilo šta od onoga što danas proglašavamo vrednošću po sebi, izdržati sveti sud vremena?
Šta ćemo to mi danas ostaviti iz sebe što če trajati dvadeset i više godina?
Iako odigrana u potpuno svedenom scenskom okruženju, samo crna pozadina i ništa više, predstava 'Sveti Geogrije ubiva aždahu' bila je čvrsta kao uvek, do publike je brzinom svetlosti dopirala svaka od mnogih metafora, svako od bezbroj uspelih, duhovito opominjućih mesta. Ako se još jednom podsetimo da je ovde reč o priči kako su bogalji bili odvedeni na front da bi učestvovali u još jednom ratu, doduše oivičenu ljubavlju, kao neopoziva sila se nameće antcipatorska dimenzija ovog komada. Međutim, 'Sveti Georgije' nije samo komad proročkog karaktera, kao što su i neki drugi, on je to jednom već bio sredinom osamdesetih, kada ga očigledno niko nije čuo.
Kada je reč o glumcima, nema smisla pitati se kako su odigrali Petar Kralj, Ciga Jerinić, Đuza Stoiljković, Dara Džokić, Dragan Nikolić, Renata Ulmanski, Feđa Stojanović. Oni su kao i ova predstava deo naše najbolje tradicije. Ono što izaziva još jednu tugu jeste nešto drugo. Samo u ovako velikim predstavama do punog izražaja dolaze glumci poput Branimira Brstine ili Zorana Cvijanovića, glumaca koji danas rade nešto drugo.
I na kraju, kada Dara Džokić, u ulozi grešne Katarine, povuče kola natovarena svojim prkosom, mrtvim Gavrilom Vukovićem, kada poput Majke Hrabrost pređe preko scene 'Ateljea 212' kao preko svog dvorišta, tad postaje jasno da Dušan Kovačević nije samo naš poznati drami pisac već naš Breht, naš Tomas Man pa i još po neko drugi.
Popboks
Vrlo brzo pokazaće se da nedavno postavljeni
sajt na adresi možda najznačajnija prekretnica u tretmanu popularne kulture kod nas od kraja osamdesetuih naovamo. Reč je o veb magazinu koji, najpre, sadrži kompletnu arhivu 'Džuboksa' i 'Ritma', daleko najvažnijih ovdašnjih časopisa povezanih sa rokenrolom i pop kulturom, a zatim se na njihovo nasleđe nadovezuje na najbolji mogući način: doprinosom nove generacije ljudi sposobnih da nastave tamo gde su njihovi prethodnici svojevremeno stali. U Srbiji, dakle, kompetencija nije problem, ali problem jeste otvaranje prostora za njenu upotrebnu vrednost, stavljanje u funkciju dragocenih znanja i sposobnosti koje nemaju veze sa oportunističkim prenemaganjem i direktnim koristoljubljem kao preduslovom delovanja u potpuno pogrešno koncipiranom sistemu, poput ovoga u kome živimo.
Na prošlonedeljnoj promociji u Domu omladine, na kojoj su učestvovali ključni ljudi za pokretanje i održavanje 'Popboksa' Predrag Popović, Momčilo Rajin, Dragan Ambrozić i Goran Tarlać (urednik magazina) predstavljena je vizija dalje izgradnje nečega što nikada nije ni trebalo da bude srušeno, niz mogućnosti za ozbiljno i promišljeno delovanje u sferi kulture koju je establišment, ne bez razloga, gotovo otpisao.
Otvoreni kritički stav i promovisanje autentičnih vrednosti bez kočničarskog upliva i barem indirektne kontrole nije nešto čemu se sistemi raduju. Elektronski mediji, međutim, bitno proširuju privid slobode mišljenja i u tom smislu 'Popboks' – iza koga stoji novoosnovano 'Društvo ljubitelja popularne kulture' - da se vratimo na početak teksta, predstavlja kamen temeljac za nešto veoma, veoma važno.
