Izvor: Politika, 03.Avg.2010, 23:13 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Trijumf crvenog brda
Dobro procenivši da kod nas i dalje važi pravilo da „najteže je biti prorok u svom selu”, Nikola Ležaić je film „Tilva Roš” prvo pokazao svetu. Rezultat– vratio se sa dve nagrade
Završen u poslednjem trenutku, uz veliku muku i strpljivo kucanje na vrata Filmskog centra Srbije pred kojima vazda prednost imaju neki snažniji, moćniji i vlasti bliskiji filmski stvaraoci, debitantski film „Tilva Roš” Nikole Ležaića vratio se sa nedavno završenog „Sarajevo >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << film festivala” sva dve velike nagrade.
Jedna jeona glavna – „Srce Sarajeva” za najbolji film (i 25.000 evra koje obezbeđuje Savet Evrope), a druga – nagrada za najboljeg glumca koja je pripala naturščiku Marku Todoroviću. Ogroman uspeh za srpsku filmsku mladost – scenaristu i reditelja Ležaića i producenta Uroša Tomića, njihovu malenu producentsku kuću tako adekvatnog naziva „Kiselo dete”, ali i za kompletnu ekipu ovog filma koji, u najkraćem, govori o troje mladih ljudi iz Bora, sudbinski uvezanih u proteste za socijalna prava radnika na ulicama nekada najvećeg rudnika bakra u Evropi.
Ime Nikole Ležaića nije nepoznato u filmskoj porodici Srbije, jer je kao autor nekoliko kratkometražnih i dokumentarnih filmova već bio zapažen, pa i nagrađen za kratki film „Bokser ide u raj” (Beograd, Tel Aviv, Skoplje, Monpelje). Rođen u Boru (1981) kojem je i posvetio svoj dugometražni prvenac, Ležaić je završio Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu u klasi profesora – reditelja Darka Bajića, a po završetku školovanja zajedno je sa Tomićem uzeo „stvar u svoje ruke” rešivši da ne čeka da se stvari dogode već da im pođe u susret.
Tako se i dogodio film „Tilva Roš”, što na vlaškom znači crveno brdo. Tinejdžerska drama koja tematizuje odnose tinejdžera,uhvaćenih u vakuumu između detinjstva i ulaska u svet odraslih,u kojem ih ništa dobro niti perspektivno ne očekuje. Estetikom, temom i postupkom neodoljivo podseća na Gas van Sentov „Paranoid park”, što nije za zameranje. Naprotiv. Ležaić se fokusira na omalenu skejtersku zajednicu, srpsku „jutjub” i „fejsbuk” generaciju koja se kulturološki ne razlikuje od bilo koje druge u sveopšte globalizovanom (zapadnom) svetu. Transponujući specifičnu skejtersku estetiku buntovništva u domaći kontekst, u tranzicijskom prostoru i vremenu, Ležaić nagoveštava uniformnost budućnosti i ukazuje na nepostojeću slobodu od sociokulturološkog determinizma.
Mladi autor se opredelio za rad sa glumcima-naturščicima što je predeo uvek pun zamki. Međutim, Ležaiću polazi za rukom da svu tinejdžersku destrukciju, emocije koje izmiču kontroli i spontanost trenutka, spoji i ukomponuje u dosledan filmski oblik. Smeštajući svoje autentične, iskrene i nesputane mlade junake u prostor opustelog crvenog brda (crveni tragovi rude bakra) osiromašenog rudarskog kraja, Nikola Ležaić portretiše sudbine i pojedinačne i grupne, stvarajući dramu koja nadrasta lokalne okvire i uzdiže se na univerzalni plan. Ne čudi zato što je film „Tilva Roš” već prvim izlaskom pred publiku na regionalnoj premijeri na „Sarajevo film festivalu”, ostavio tako snažan utisak na međunarodni žiri kojem je predsedavao rumunski reditelj Kristi Puiu („Smrt gospodina Lazareskua”, „Aurora”...) i što ga je predstojeći filmski festival, onaj veoma ugledni u Lokarnu (Švajcarska), takođe uvrstio u takmičarski program,te će tamo već 8. avgusta imati i svoju svetsku premijeru.
„Nagrade i festivali za mladog čoveka su sredstvo za dobijanje kredibiliteta”, rado će reći Ležaić i dodati da je to i „način da se skrene pažnja na sebe i sugeriše onima koji drže novac da si bitan i da tvoj rad neko negde ceni”. Sa prvim izlaskom u svet i prvom velikom nagradom, Ležaić je ovu vrstu „sugestije” maestralno izveo. Dobro je procenio da kodnas i dalje važi pravilo da „najteže je biti prorok u svom selu”, te je odlučio da se pokaže prvo svetu pa tek onda nama. Premijera filma „Tilva Roš” u Srbiji zakazana je za jesen.
-----------------------------------------------------------
Nikola Ležaić: „Tilva Roš” nije nastao iz velikih ambicija osvajanja sveta
– Realno, nismo se nadali nikakvoj nagradi u Sarajevu, jer smo smatrali da su male šanse da se ponovi prethodna godina, kada je „Srce Sarajeva” osvojio Vladimir Perišić za film „Obični ljudi”. Nismo se nadali ni zbog toga što ovaj film nije nastajao iz velikih ambicija „osvajanja sveta”, već smo ga radili više za sebe i u duhu onoga što i sami volimo da gledamo. Divno je što se to dopalo i drugima– kaže za „Politiku” Nikola Ležaić, dodajući da mu je namera bila da ovim filmom pokaže „to najduže leto koje čovek u životu ima pošto završi srednju školu, leto u kojem ga ne interesuju ni društveni ni socijalni problemi”.
– Ideja nam je bila da zadržimo klinački duh u sebi, a ne da mislimo o onome što nas čeka: na plaćanje kirije, traženje posla, nastavak školovanja ili na bilo koju drugu veliku životnu temu– kaže Ležaić...
Dubravka Lakić
objavljeno: 04/08/2010
