Izvor: Politika, 08.Dec.2013, 22:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Trijumf Sorentinove „Velike lepote“
Osim za najbolji evropski film statuete EFA Italijani osvojili i za najboljeg reditelja, glumca i montažera. Kako su Španici preoteli slavlje
Berlin- Kada se u samom finalu večeri, na sceni berlinskog zdanja Festšpile pojavila Andrula Vasiliu, evropska poverenica za kulturu, kolega pored mene je poluglasno prokomentarisao: „Evo sada i malo politike“.
Svi su u gledalištu očekivali prigodan govor „o lepoti i važnosti kulturne različitosti u ujedinjenoj >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Evropi“, čega i jeste i bilo u prvih nekoliko rečenica, ali niko sem scenarista dvočasovnog šoua godišnjih dodela nagrada EFA i eventualno predsednika Vima Vendersa, nije znao šta će zapravo uslediti. A usledilo je: Andrula Vasiliu odevena elegantno i „holivudskije“ od mnogih glumica koje su se sinoć pojavile na berlinskoj sceni, otvorila je onu najvažniju kovertu i pročitala ime dobitnika nagrade Evropske filmske akademije za najbolji evropski film 2013. Kada se iz njenih usta čulo „Velika lepota“ Paola Sorentina, u dvorani je na trenutak zavladao muk, članovi ekipe filma međusobno su se zbunjeno pogledivali, glumcu Toniju Servilu koji je svoju već osvojenu statuu EFA držao u krilu bila su od iznenađenja otvorena usta. Tek posle tih nekoliko nemih sekundi, koji su se činili kao prava večnost, začuo se aplauz. Više kurtoazno glasan nego gromoglasan. Očigledno je da deo članova Evropske akademije, tog velikog glasačkog tela, proglašenje „Velike lepote“ za najbolji film nije dočekao sa preteranim oduševljenjem. Iako je Sorentinov film italijansko-francuske proizvodnje, pa su time podmirene ambicije producenata obe zemlje, ipak je deo glasačke mašinerije više voleo da na sceni kao laureata glavne nagrade vidi Abdelatifa Kešiša, reditelja filma „Život Adel: Poglavlje 1. i 2.“ , a ispostavilo se da je Kešiš jedan od najvećih sinoćnih gubitnika.
Glavni dobitnik je Paolo Sorentino iako u svom ličnom i u trijumfu svog filma nije prisustvovao. Bio je (ne)opravdano odsutan, u žiriju je u Marakešu. Prepričaće mu da je dobio gromke aplauze kada su ga proglasili za najboljeg evropskog reditelja 2013., da su Tonija Servila ispratili ovacijama za osvojenu statuetu EFA u kategoriji Najbolji evropski glumac i da je sa odobravanjem ispraćena dodela nagrade za najbolju montažu Kristijanu Travolioliju. Prepričaće mu i kako su članovi njegove ekipe i producenti filma (primili inače nagrade umesto njega) bili na samom kraju zbunjeni, jer nisu očekivali da će se posle tri već osvojena „evropska oskara“ njegovo ime i naziv njegovog filma čuti u Berlinu i po četvrti put.
Inače, „Velika lepota“ bio je jedan od glavnih favorita za nagrade na ovogodišnjem Kanskom festivalu na kojem je trijumfovao Abdelatif Kešiš. Nije pisano pravilo, ali je najčešće uobičajeno da se Kanski pobednik, ukoliko je reč o evropskom filmu, kasnije u decembru pojavi i kao glavni laureat nagrada Evropske akademije za film što se sada nije desilo. Većina od nešto više od 2.800 članova EFA svojim glasovima ipak je dala prednost „Velikoj lepoti“ , filmu koji je u Kanu izazvao ushićenje ali i jasnu podelu na za i na protiv ove felinijevsko-postmodernističke komdije. Sa vernim glumcem Tonijem Servilom (nagradu EFA osvojio je i za ulogu u Sorentinovom filmu „Il divo“) u glavnoj ulozi i vernim snimateljem Lukom Bigacijem kao snažnim stubom ovog pirandelovski komičnog portreta Rima i galerije likova koji u večnom gradu, tom oličenju lepote, žive svoje isprazne živote, Sorentino je na svoj način ponudio svojevrsni, 21. veku prilagođeni, nastavak Felinijevih filmova „Osam i po“ pa i „Dolče vita“. Pokazalo se da mu se to isplatilo.
Što se ostalih „evropskih oskara“ tiče, stvari stoje ovako. Nagradu EFA za najbolji scenario primio je francuski reditelj Fransoa Ozon za film „U kući“, koji je adaptacija istoimenog pozorišnog komada španskog dramskog pisca Huana Majrorge. Za najbolju glumicu proglašena je Belgijanka (Flamanka) Verli Batens, osvojivši EFA za ulogu Elize, pevačice i majke koja je izgubila dete, u visokoemotivnom filmu „Prekinut krug“ Feliksa van Greningena (viđen nedavno i na Festivalu autorskog filma). Najbolja evropska komedija je „Ljubav je sve“ danske rediteljke Suzane Bir, što je odluka koja nije preterano oduševila, jer su u ovoj kategoriji među nominovanima bili i mnogo duhovitiji, čak i provokativniji filmovi poput „Slučajni ljubavnici“ Pedra Almodovara i „Sveštenikova deca“ Vinka Brešana. Brešan je ostao bez EFA nagrade, ali je već sama činjenica da je osvojio nominaciju izuzetno velika stvar i za hrvatsku kinematografiju, pa i za kinematografiju Srbije koja je koproducentski učestvovala u proizvodnji njegovog filma.
Evropsko otkriće godine, nagrada za najbolji debitantski film, sa velikim pokrićem otišla je u ruke mladom nemačkom reditelju i scenaristiJanu Oleu Geršteru za izuzetan crno-beli komičan film „O dečko!“ koji nije samo priča o sazrevanju i pronalaženju sebe i u ljubavi i u profesiji, već i vispreno skeniranje nemačkog društva posle ujedinjenja. Geršterov „O dečko!“, od svetske premijere na prošlogodišnjem Berlinskom festivalu, imao je neprestani i festivalski i bioskopski život, baš kao i čitav serijal osvojenih nagrada širom sveta.
EFA za najbolji dokumentarni film uručena je Džošui Openhajmeru (rođeni Amerikanac koji živi i stvara u Danskoj), filmskom đaku našeg Dušana Makavejeva, za vanserijski angažovani, potresan, kompleksan i opominjući film „Čin ubistva“. Openhajmerov dokumentarac nije samo portret ratnog zločinca Anvara Konge, već i portret indonežanskog društva ogrezlog u korupciju i kriminal, u kojem zločinci imaju ravnopravan tretman u političkom životu zemlje. Džošua Openhajmer je sa ovim filmom oduševio i Beograđane, kao gost festivala Beldoks.
Među uručiocima nagrada bila je i kosovska glumica Arta Dobroši, koja je otvorivši kovertu proglasila dobitnika nagrade EFA za najbolji animirani film i to izraelskog autora Arija Folmana „Kongres“, koji je ove godine bio prikazan i na festivalima u Srbiji.
Nagrada Eurimaža pripala je rumunskoj producentkinji Adi Solomon, a nagrada publike, koja je glasala putem Interneta, portugalsko-franuskom reditelju Rubenu Alvesu za film „Zlatni kavez“. Vim Venders je održao poetičan i poduži govor uručivši nagradu EFA za životno delo Katrin Denev, dok je Pedro Almodovar u svojoj zahvalnici za nagradu EFA za evropski doprinos svetskom filmu, opomenuo Evropu za stvaranje nepovoljne klime za filmske umetnike i stvaraoce. I inače, na dodeli „evropskih oskara“ za razliku od one na dodeli američkih nije uobičajeno zahvaljivanje mami, tati, babi, dedi. Iako je Evropa ujedinjena, retko ko, osim eventualno Francuza pa i Nemaca, propusti priliku da usput ne pomene ime svoje zemlje i ne kaže nešto angažovano (recimo, poput glumice Verli Batens o odnosu Valonaca i Flamanaca u Belgiji). Šarena je Evropa i nije lako u njoj sve uskladiti niti je moguće tako lako postići da svi u njoj misle isto.
Ono što se dešavalo posle svečane godišnje ceremonije dodele „evropskih oskara“ zaslužuje posebno poglavlje, koje bi se moglo nazvati „Kako su Španci preoteli evropski šou“. Na raskošno organizovanom slavlju u višestruko povezanim dvoranama berlinskog hotela „Konkord“, iz jednog dela se zaorila pesma u pratnji pljeska dlanovima i zvuke igre po stolovima. Neopisiva gužva. Svi su se sjatili da prisustvuju nesvakidašnjem događaju. To je Pedro Almodovar sa svojim glumcima Angelom Molinom, Havijerom Kamarom, Raulom Alevarom, Rosi de Palmom, ali i kolegom Pablom Bergerom i njegovim glumcima, igrao i pevao izazivajući oduševljenje u svojim solo plesnim deonicama. I trajalo je to istim intezitetom sve do zore. Svi drugi zvaničnici i laureati bili su u potpunoj senci vesele španske družine, koja je svojim nemačkim domaćinima (Venders je sve posmatrao po strani, nepozvan da se priključi) i ostatku evrospke svite, pokazala šta znači iskreno se radovati i slaviti u krugu svoje (španske) porodice. Nezaboravno!
Dubravka Lakić
objavljeno: 09.12.2013.
