Izvor: B92, 28.Apr.2009, 12:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tri nova naslova "Geopoetike"
Izdavačka kuća " Geopoetika", koja je odabrala da se protiv ekonomske krize "bori" tako što će nastojati da objavi najmanje tridesetak naslova (što je uobičajen godišnji prosek), uverena da će čitaoci za dobru knjigu uvek naći para, objavila je pred majske praznike tri nova naslova.
U sva tri slučaja su pravi "geopoetički" autori i već su im neki naslovi objavljeni u ovoj izdavačkoj kući.
To su proslavljeni arapski pisac, rodom iz Egipta Alber Kosri (1913-2008), >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << Kanađanka Elizabet Abot, gošća i Beogradskog međunarodnog sajma knjiga, i beogradski profesor na Istoriji umetnosti Slobodan Mijušković.
Kosri kome je "Geopoetika" objavila dve zbirke priča, "Boje prljavštine" i " Siroti i gordi", sada je izdala "Ljudi koje je Bog zaboravio", koja je bila njegova prva zbirka priča štampana pocetkom četrdesetih godina 20. veka, na ličnu preporuku nobelovca Albera Kamija, i to istovremeno na arapskom i engleskom jeziku.
Kami je bio veliki poštovalac Kosrijeve proze koju je originalno pisao na francuskom. Kosri je prvi deo života proveo u Kairu, a drugi, sve do smrti, u Parizu, gde je napisao ukupno osam knjiga koje su ostavile značajan trag u francuskoj literaturi druge polovine 20. veka.
Za Kosrija je karakteristično da je radnja svih priča smeštena u Egipat, gde je mogao da dođe do izražaja kontrast između lepote zemlje i bede u kojoj živi najveći deo Egipćana. Njegovi junaci, o kojima piše bez prekora i prezira i sa dozom nežnosti, od surovog okruženja se brane humorom koji je oštar, gorak, ali lekovit.
Elizabet Abot je univerzitetski profesor istorije, uža specijalnost joj je istorija 19. veka, ali se podjednako interesovala za društvenu istoriju i ekološke probleme.
Popularnost su joj donele istoriografske knjige pisane na popularan i zabavan način i "Geopoetika" je od 2007, kada je pokrenula ediciju "Intimna istorija", objavila njene knjige "Istorija ljubavnica" i "Istorija celibata". Sada je na red došla njena najnovija "Slatko-gorka istorija šećera".
Kroz antropološko- sociološki pristup priči o jednom važnom sastojku ljudske ishrane u kome svi uživamo, Abotova je dala istoriju ropstva u evropskim kolonijama gde je počela industrijska prerada sećerne trske. Rezultat višegodišnjeg naučnog rada, knjiga otkriva kako je šećer izmenio prirodu obedovanja u 19. veku, podstakao industrijsku revoluciju, proizveo nov i brutalan oblik ropstva, afrikanizaciju Novog sveta, uticao da se u Novi svet "uvoze" doseljenici iz Kine i Indije, pa sve do aktuelne borbe između proizvođača šećera iz trske i repe i veštačkih zaslađivača... Knjigu je najbolje opisao novinar "Montreal gazete": "Bogata, dramatična, očaravajuća, često uznemirujuća...".
Delo "Prva 'poslednja slika'" prof. dr Mijuškovića treći je naslov ovog autora kod " Geopoetike" ("Od samodovoljnosti do smrti slikarstva, umetničke teorije i prakse ruske avangarde",1998 i "Dokumenti za razumevanje ruske avangarde, antologija tekstova umetnika", 2003), i logični je nastavak prethodna dva posvećena ruskoj avangardi koja je tragala za "poslednjom slikom". Šta se zbivalo posle Rodčenkovih i Rajnhardovih "poslednjih slika" i u kom pravcu se kreće savremena umetnost, su pitanja na koja autor traži odgovor, ne nalazeći ga, jer do "smrti umetnosti ne bi došlo ni da se uništi sve što se danas smatra umetničkim delima, pošto pojam umetnosti nije u predmetima i stvarima, već u glavama ili možda srcima i dušama".
