Izvor: B92, 15.Mar.2011, 14:20 (ažurirano 02.Apr.2020.)
The Strokes: Angles
The Strokes su najbolji bend na svetu! E, baš jesu!
Ako nemate smisla za humor onda verovatno nemate smisla ni za rokenrol.
Prošlo je tačno deset godina otkako su se The Strokes uselili u naš život. Pojavili su se na pragu novog milenijuma kao dah starog rokenrola. Mladi i lepi, pa još iz Njujorka, sa prilično efektnim pesmicama o momcima, devojkama i policajcima. John Peel, Geoff Travis, NME i dva-tri miliona simpatizera manekenskih >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << figura i kožnih jakni postali su preko noći fanovi. Debi album Is This It bio je prototip hipster-bećarskog izdanja i deset godina kasnije, lišen propratnog hajpa, zvuči hebački koliko i Definitely Maybe pre njega. Potonja izdanja, Room On Fire i First Impressions Of Earth, bila su, naravno, razočaravajuća i samo su dodatno pokazala „da se od pozera drugo nije ni moglo očekivati". Casablancasov solo debi, više nego bilo koji solo-izlet preostalih članova benda, potvrdio je da je hemija The Strokes zauvek povučena iz opticaja.
Bez želje da podrobnije analiziram ispravnost ovakvih sudova (jer moj stav o Strokes je nekako očigledan, jel da?) podsetiću vas da je malo bendova, čiji je „zvuk" klevetan kao reciklaža svetle istorije (Television, Velvet Underground, Ramones), uspelo u tome da danas kada čujemo njihovu pesmu lako i nepogrešivo prepoznajemo da se radi baš o njima. „The Strokes zvuk" koliko god bio prozivan danas je veći trejdmark od uzora na kojima je zasnovan, naročito u slučaju „kritičarenja" novih bendova koji koriste slične izvore.
Moj bend je, dakle, veći od vašeg benda!
U međuvremenu, nisu se pojavili bolji i lepši Strokes. Ovi stari, odlučili su da se ponovo okupe i snime svoj treći „povratnički" album, a ako je suditi po internet glasinama to baš i nije bio najprijateljskiji momenat njihovih života, s obzirom da je Casablancas vokale slao imejlom. Ako je sve to tako, upitaćete se, možda, vi - pa, kakav je to onda rokenrol? Gde je tu energija, sirovost, srce u junaka... emocije? Sve više deluje kao zasedanje upravnog odbora „The Strokes d.o.o.". Lako moguće da ste u pravu. Ali lako moguće da nećete da prihvatite da je ovaj način „poslovanja" svojom subverzivnošću u odnosu na old skool Rolling Stones načine zapravo sasvim rokenrol-ičan. A ne zanemarujmo ni kreativnu upotrebu tehnologije. Ipak je ovo 21. vek.
Tako pred nas stiže Angles. Album koji će, ako bude ličio na Is This It, biti ispljuvan kao „pokušaj reciklaže stare slave i konačna potvrda da Strokes ne umeju ništa drugo", a ako ne bude ličio na isti biće „pokazatelj da Strokes više ne umeju da naprave pesmu (kao nekada), kao i da ovo novo ništa ne valja". Što se mene tiče, Angles je treći najbolji Strokes album. Eklektičniji u zvuku, zabavniji i što je najbitnije - i dalje „kao Strokes". Sami The Strokes su imali MGMT, Arctic Monkeys i Crystal Castles na umu prilikom oblikovanja „zvuka".
Najbolja stvar je Games, nostalgična sint-pop balada uz koju možemo da sanjamo električne snove, sve dok Julian na kraju ne zavapi (kao neko ko ima sve u životu), a gitara ne zasolira kao da slušamo Nazareth. Sličan kemp-fluid ima i tema koja zatvara album, Life Is Simple In The Moonlight, koja zvuči kao nešto kompaktniji izdanak Casablancasovog solo-albuma. Monotonost njegovog vokala je paradoksalno iskrenija nego ikada pre. Machu Picchu, kao još nekoliko pesama, podseća me na Bowiejeve albume iz osamdesetih, na taj pokušaj da se u rok matricu unese nešto od, tada, produkcijski aktuelnih rešenja uz želju da se napravi cross-over iskorak u mejnstrim pop. Nešto što prvi singl, Under Cover Of Darkness, kao replika Hard To Explain, nimalo ne pokušava.
Two Kinds Of Happiness kempom umrežuje heavy metal osamdesetih sa brajanadamovskom ritam sekcijom i uspeva (čuli ste za disko-metalce Maserati?), gubeći bitku u nemuštom refrenu. Sa You’re So Right vraćamo se u šizofreni Suicide-alni Njujork u kojoj Casablancasovi vokali deluju kao nešto što je otpevao Thom Yorke. Za dva i po minuta imaćete utisak da ste čuli sedam različitih pesama. Taken For A Fool zvuči kao da ju je otpevao neko ko ima primitivno znanje engleskog, ali se trudi. Ne znam zašto mi Rita Mitsuko pada na pamet. Pa čak i majmunoliki Mick Jagger. Nerazrađena i demou nalika Call Me Back je u najboljem slučaju trebalo da završi kao druga B-strana nekog singla, ali očigledno nije bilo viška materijala. Gratisfaction je još jedan „klasik Strokes" (ali ne i „Strokes klasik") u kome Casablancas peva kao mlađi Jagger, a ostatak tima kontemplira učešće Amerike na Evroviziji 1976. godine. Opet ćemo mi sa jačim kemp živcima lakše uživati. Naročito leti. Metabolism je žešći rip-of Muse u smelom naporu da ove pobede na epsko-vikinškom terenu. Naravno da nisu.
Uprkos činjenici da se ne radi o prvoklasnom materijalu, kada nas prođu ushićenje, bes i /ili razočaranost Angles bi trebalo da nas obraduje time što je nešto od one razmažene i lenje dečačke zanesenosti i bezrazložne drčnosti kojom su nas The Strokes osvojili i dalje tu. Samo smo mi stariji.
Naravno, neki od vas su i izgubili smisao za humor.
selektah: 7minus/ 10
