Izvor: Blic, 06.Sep.2004, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Taxi zvani želja
Taxi zvani želja
Svakoga dana šetam pored Majne i Rajne. Od kuće do reke idem pešice. Pešice se i vraćam. Ali ima dana, kad iz odredjenih razloga sa nekog splava moram da cimnem taxi, pri čemu traže da kažem tačan broj bandera do svoje kuće. Dok sa trake slušam priče o ljubaznosti i uslužnosti taxi-službe (uz stari Čolin hit - April u Wiesbadenu), sledi izvinjenje što nema slobodnih vozila. Kud ne rekoh neku banderu više, pomislim i nastavim šetnju do najbliže >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << ulice, da taxi uhvatim u prolazu. I nije da ih nema, al niko da stane. Nekad zbog vrućine, nekad zbog zime, nekad zato što nije ni jedno ni drugo. Tek - ne mogu da kažem da nema izuzetaka. Ali kad čuju da ne idem bar tri kruga oko Wiesbadena, nema šanse da voze. Ne isplati se ni njima, a bogami ni meni. Jer, nemam ja te živce da slušam zvocanje što ne živim u predgradju, već u centru Wiesbadena.
Kad zovem od kuće, isto. Sve relacije su taman tolike - daleko za mene, a blizu za taxi. I onda smišljam razne fore - ne znam dokle mi ide pokojna svekrva, bivši muž kojeg nisam videla deset godina, baba koju nemam, komšinica s kojom ne govorim… A kad na prevaru sednem i kažem relaciju, pokajem se što sam uopšte krenula.
Zato predlažem budućim gradonačelnicima, koji uglavnom obilaze pijace( da nešto prezalogaje), nek posete taksi službe i predlože da se umesto po bojama - zeleni, žuti, pink, plavi… taxi naslovi kao RASPOLOŽEN ili NERASPOLOŽEN. Za kratku relaciju, naravno. Tako bih možda i stigla da odem na skorašnje glasanje za iste, jer živim taman na toj kritičnoj razdaljini, na kojoj ne mogu pešaka, a taksisti ne žele da voze. Pa, neka košta, koliko košta!
