Izvor: Danas, 18.Jan.2015, 21:56 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tangova fantazmagorija
Kao da su prošla desetleća u učmaloj prazničnoj pospanosti, kad li ih namah raspršiše fijuci Beogradske filharmonije pod upravom svog žestokog maestra Muhaja Tanga! Kročeći, eto tako naglo na scenu „Kolarca“ i bespogovorno raskrilivši vrata jednoj gotovo pa fanatičnoj fantastici „Noći na golom brdu“ Modesta Musorgskog, Tang i ovaj orkestar dramatično su se usredsredili od prve, toliko da osećate brizganje krvi do poslednje kapi preko prstiju, dahova, uzmaha, poteza. >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas <<
Ova raskošno izražajna vizija prikiva vas za pod, ne možete da se pomaknete iz stanja kakve zapanjene očaranosti, dok oči i sluh lete preko čitavog filharmonijskog organizma, opažajući sasvim precizno osebujnu vibraciju svakog člana ansambla ponaosob. Uh, bilo je donekle pogibeljno biti izložen ovoj vrsti ushićenja, dok zvuci šibaju oko vaše glave poput samih munja, gromade tonova u tečnom stanju omamljuju promičući tik pored ušiju, hitajući skijama ritmova do meditativnih predela retke lepote, na korak od nemerljivog zanosa. Ovo je bila Tangova fantazmagorija, a vi ste privilegovani da joj prisustvujete.
Solista ove večeri „Iz šefove kuhinje“ jeste hornista Luka Benuči, sa kojim stiže i Glijerov Koncert za hornu i orkestar op. 91 B-dur kao centralno delo programa. Ako ste uopšte posle onakvog Musorgskog bili u stanju da svoju pažnju vratite u potpunosti u svoj posed, mogli ste da čujete umetnika toplog tona i lebdeće krasote, što rečito saopštava stare dobre istine muzike nad celokupnim orkestrom bajkovitog zvukovlja. Luka Benuči, suptilan je čak i kad akrobatski preokreće svoj instrument po rukama, dok maestro Tang posipa u laganom stavu svoje muzičare čarobnim praškovima, pod kojima oni predu vilinsku muziku bez i malo sumnje, no zdušno i nikako ne mlitavo. Istina je da se jedan čelični konac volje provlači ispod i preko svega, zbog kojeg će finalni Moderato - Allegro vivace u svom ritmičkom poskakivanju i folklornoj jarkosti boja gotovo na čas da korespondira sa uvodnom majstorijom „Noći na golom brdu“, a Benuči će zato uzvratiti prefinjeno pulsirajućim razgovorom sa tananim čulima orkestra, koji vodi do elegantnog svršetka. Plus šarmantan bis.
No, onda već sledi plovilo misterioznih čuvstava u obličju Debisijevih „Slika“. Od uvodnih „Žiga“, koje plutaju zrakom u svom dolaženju ravno iz kakvog čudesnog sna, marširajući mirijadama zvukova da obrazuju povorku snoviđenja, preko „Prolećnih plesova“ koji odista donose elektricitet jedne intenzivne igre, ali one u glavi, obasjane moždanom aktivnošću najvišeg ranga, blagoslovene čistom REM fazom - vi se izlažete dejstvima ove muzike kao sunčanim zracima na nekoj imaginarnoj plaži što okončava dan eruptivnim bljeskom kakve Nove! A „Iberija“ koja sledi senzualno je opipavanje zvučnog bila koje prožima misli i čovekovu putenost „Po ulicama i prolazima“, baca pred vaše noge svetlace tamnog tajanstva što se kotrljaju poput perli bisera u „Mirisima noći“, te zaokoljuje vas izručajima divote koji se survavaju na vaše oči u eksploziju kolora u „Jutru prazničnog dana“, kristalnim mrmorenjem, pojem planeta. Bilo je naučnofantastično, a vaša percepcija zadobila je usput kvalitet pojedinačnog slušanja svakog i najsitnijeg sudelovanja u orkestarskom trudu. Premoćno.
