Izvor: B92, 05.Okt.2009, 12:30 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tango na listi svetske baštine
Organizacija Ujedinjenih nacija za nauku, kulturu i obrazovanje uvrstila je nedavno tango na listu svetske kulturne baštine.
Otkud jedno takvo "nematerijalno" dobro na listi Uneska?
Unesko je još 2003. smatrao da se kultura ne izražava samo u formi velikih i lepih građevina. Od tada postoji takozvana "nematerijalna kulturna baština". Pod pokroviteljstvom Uneska našle su se neopipljive forme kulture - običaji, jezici, muzika ili zanati.
Unesko vodi listu >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << tzv. kulturnih remek-dela. Čak 90 primera sa te liste zvanično važe za nematerijalnu kulturnu baštinu. Neki od njih su pevanje seoskih tenora na Sardiniji, maskirani ples bubnjara u Butanu, indijsko versko pevanje i japansko kabuki pozorište.
Argentina i Urugvaj, koji tvrde da su mesta na kojima je tango nastao, godinama su tražile da senzualna muzika i koraci tog plesa postanu deo svetske kulturne baštine, što je i prihvaćeno na sastanku 24 članice komiteta za baštinu Unesko održanom u Abu Dabiju.
"Veoma smo ponosni. Nadamo se da će ova odluka doprineti širenju tradicije tanga u celom svetu", rekao je ministar kulture Argentine Ernan Lombardi i dodao: "Tango je osećanje koje se može otplesati, a to osećanje je naravno strast".
O poreklu tanga još se raspravlja. Pretpostavlja se da vuče korene iz Španije ili Maroka. I značenje samog imena je nejasno. Pretpostavlja se da znači bubanj, grupni ples crnaca, zabavu ili ples u paru.
Prema nekim teorijama, ime mu potiče iz afro-kubanske reči "tangana" ili "tambor". Na Kubi i u Brazilu se taj izraz pojavio početkom 19. veka, a označavao je solo ples koji su izvodile žene. Tek kasnije se počeo izvoditi u paru.
Rodno mesto pravog tanga je na zapadnoj obali La Plate, u Buenos Airesu, zato ga i zovemo "Argentinski tango".
Priča tanga započinje s argentinskim gaučosima koji su odlazili u pune noćne klubove i molili lokalne djevojke za ples. Budući da se nisu tuširali, devojke su kružile oko njih zabacujući glave unazad. S obzirom da su gaučosi stalno jahali, kolena su im bila u savijenom položaju, i taj polžaj nogu preneli su i na ples.
U argentinskom tangu se pokazuju suprotnosti muško-žensko, čvrsto-mekano, grubo-sentimentalno, a najčešće ga prati muzika violine, gitare, flaute i klavira. Zbog svog erotičnog karaktera bio je godinama zabranjen.
Tango je počeo da osvaja Evropu 1907. godine, a prvi ga je preuzeo Pariz . U Americi ga je popularizovao Rudolf Valentino, a Englezi su ga tokom 20-tih godina 20. veka pretvorili u standardni ples, čije su karakteristike trzaji (prvenstveno glavom), strastveni progresivni pokreti, nagla zakašnjenja i strogo odvajanje figura, bez dizanja i spuštanja.
Evropski tango zahteva strogo podudaranje s ritmom. Fraziranje je vrlo bitno. Izvodi se u dvočetvrtinskom taktu, a naglasak je na prvom i trećem udarcu.
U Evropi Finska važi za naciju oduševljenu tangom. I dok Latinoamerikanci preferiraju dur, građani Finske tango plešu u molskom tonalitetu.
