Izvor: Blic, 11.Maj.2000, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Svima se čini lepše ono što je minulo
Svima se čini lepše ono što je minulo
Ako postoji 'nemušti' jezik...onda su pesnici ti koji su ga najspontanije savladali...isto onako kao i svoj maternji. Uostalom: nije li sama poezija tek jedno puko prevođenje nemuštog govorana maternji jezik napisao je doajen našeg pesništva Stevan Raičković u svojoj knjizi 'U društvu pesnika' koju je objavio BIGZ. Reč je o zbirci sećanja , odnosno opisanih susreta i doživljaja koje je proživeo ovaj veliki poeta u društvu drugih >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << pesnika.
Kako je na upriličenoj konferenciji za novinare rekao urednik Miroslav Maksimović, ova knjiga objavljena je u poslednjoj godini XX stoleća, a to je ujedno i godina kada se navršava tačno pola veka od objavljivanja prve Raičkovićeve knjige 'Detinjstvo' 1950. godine.'A bez pesnika o kojima se ovde govori tih pet decenija izgledalo bi drugačije i Raičkoviću i nama koji knjige čitamo.
Govoreći o ovoj knjizi autor kaže da je ona, na izvestan način nastala slučajno, a da mu je glavna inspiracija bila ta da današnjim čitaocima približu negdašnju atmosferu i nabroji, između ostalog, i one ličnosti o kojima se danas malo ili nimalo zna, a koje su svojevremeno bile veoma značajne. Po njegovim rečima knjiga se bavi i pitanjem (ne)poklapanja one slike_arhiva koju čitalac stvara o pesniku na osnovu dela i utiska koji se stvara u konkretnom poznanstvu.
'Kada sam došao iz Subotice nailazio sam na pesnike čije sam delo obožavao. Jedno je kada čitate a drugo kada nekoga upoznate. To je često nespojivo. Međutim, bilo je i onih koji je to bilo podudarno. Recimo, Sima Pandurović, bard srpske poezije. Ima nekoliko sjajnih pesnika koji su u filičkom smislu odudarali od mojih zamisli. Na primer, čitajući Crnjanskog, njegov stih 'lutam još vitak' zamišljao sam ga upravo tako'.
Objašnjavajući prisustvo nekih danas manje poznatih imena Raičković navodi da je to istovremeno i knjiga o prolaznosti.
'Neki od pesnika su u moje vreme bili veoma živi i o kojima se govorilo danas su prosto iščileli, skliznuli u zaborav iako su za sobom ostavili i te kakvog traga na hartiji.'
U ovoj zbirci sećanja Raičković je opisao i susrete sa Andrićem, Crnjanskim, Desankom...
' Opisujem u knjizi kada sam, kao student zaražen poezijom, nailazio na ljude za koje sam verovao da nisu u životu. Veljko Petrović je govorio o poznastvu sa Stevanom Sremcem, Sima Pandurović je pričao o Disu, Stanislav Vinaver o drugovanju sa Blokom i Majakovskim... Za jednim stolom spajale su se životne priče u rasponu od 150 godina. I to je, takođe, uticalo na mene da zabeležim takve i takve ljude.
Upitan da prokomentariše zašto je odbio poznanstvo sa čuvenom ruskom pesnikinjom Anom Ahmatovom, Raičković je odgovorio da je u izvesnim prilikama prosto izbegavao razočarenja.
'Kada sam svojevremeno bio u Zagrebu, tadašnji mlađi hrvatski pesnici ponudili su mi da se upoznam sa Tinom Ujevićem. Njegovo pesništvo sam, naravno, poznavao i veoma ga voleo, ali sam odbio da se upoznam sa njim. Nisam želeo ni da dozvolim mogućnost da se razočaram. Slično je bilo i sa Anom Ahmatovom. Tokom jednog boravka u Moskvi njena prijateljica i moja poznanica mi je predložila da odemo u bolnicu gde se lečila obelela pesnikinja. Ta prijateljica me je upozorila da je ona veoma bolesna i gojazna. Naravno, znao sam da je u to vreme već bila ostarela žena. A ja sam voleo njene stihove i pamtio je onakvu kakva je bila na portretu koji je uradio Modiljani. Vitka i zanosna. Prosto nisam želeo da je vidim staru i gojaznu. Jer, ta bi mi se slika urezala u pamćenje i javljala u svesti kada god bi čitao neku njenu pesmu. To je, jednostavno, strah od razočarenja u odnosu na neke od mojih velikih pesničkih ljubavi.'
Upitan da prokomentariše u knjizi šturo dat susret sa Josifom Brodskim, Raičković je rekao i više od onoga što je u zbirci sećanja zabeležio. Kako je sam naveo, to je bio jedan od zvaničnih susreta upriličen kako svojevrsno književno veče u Jugoslovenskom dramskom pozorištu.
'Pred sam početak te književne večeri sa razglasa su me prozvali da se hitno javim. Uplašio sam se da je reč o nekoj porodičnoj nesreći. Međutim, čekao me Brodski kome su rekli da sam ja izvrsno preveo njegovu, inače omiljenu pesmu, 'Na smrt Žukova'. Iako to nije bilo planirano on je insistirao da ja to pročitam. Otišao sam kući jer nisam imao tekst kod sebe. I dok sam čitao tu pesmu Brodski je, slušajući njen ritam, udarao nogom i mahao rukom. Bio je veoma dirnut. Na kraju me i poljubio. Godinama potom on je imao književno veče u Njujorku i prišao mu je moj sin koji tamo živi. Kada mu je objasnio ko je, Brodski ga je zagrlio i izljubio.'
Raičković je, na kraju, uz smešak, govorio kako je imao susrete sa svojim čitaocima koji su mu govorili da ga nisu takvog zamišljali. A dajući zbirni osvrt na ovo svoje delo, on je naveo da je u njemu zastupljena nešto idealnija slika sveta. Jer, gotovo svima se čini lepše ono što je davno minulo. T. NJEŽIĆ
