Izvor: Politika, 10.Okt.2015, 18:42 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Svi smo mi pomalo dođoši
Drama „Heimatbuch ” ( „Hajmatbuh”) Kaće Čelan, za koju je režiju, izbor muzike i scenografije uradio Gorčin Stojanović, biće izvedena u petak, 16. oktobra kao prva premijera u novoj sezoni Narodnog pozorišta iz Sombora. Posebnu toplinu celoj priči o životu vojvođanskih Švaba daje tragična ljubav koja se dešava između Dragiše Pavlovića, 41-godišnjeg upravnika logora, i Nemice Roze Drah, 16-godišnje zarobljenice. Kostime je uradila Lana Cvijanović. U glumačkoj ekipi su: >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Aleksandar Đurica, Tatjana Šanta, Milica Janevski, Branislav Jerković, Ivana V. Jovanović, Milica Mima Trifunović, Marko Marković i drugi.
Drama „Hajmatbuha” priča o životu vojvođanskih Švaba iz 1946. godine u gakovačkom logoru, nadomak Sombora. Zašto ste u ovom trenutku odlučili da radite ovo delo?
Zapravo, nisam se odlučio sada. Odlučio sam odavno, ima tome više od 25 godina, u vreme kada je počelo moje profesionalno bavljenje pozorišnom režijom i kada sam poželeo da režiram ovaj komad. Priča „Hajmatbuha” Kaće Čelan jeste naša opšta priča, iako je precizno smeštena u Parabuć, današnje Ratkovo, i Gakovo, nadomak Sombora. Svi smo mi, uostalom, i ne samo u našem delu sveta, „dođoši” odnekud, i svi smo mi, u isti mah, starosedeoci. Svi smo obeleženi povešću. Ovde je reč o surovoj i nežnoj, poetičnoj i haotičnoj priči, kojom dominira nešto posve neočekivano – ljudskost, uzajamnost, solidarnost, ideja oprosta, trijumf saživota, lepota spoznaje različitosti. A sve to na povesnom fonu represije nad onim delom podunavskih Švaba, neuprljanih nacizmom ni više ni manje od onih iz većinskih naroda koji sada bivaju rehabilitovanima, Švabama, koji su, zapravo, najstariji stanovnici Vojvodine i čija je kultura i dan-danas civilizacijska osnova tog, ali ne samo tog prostora. To, uostalom, baštinite i ako o tome ništa ne znate – dovoljno je da u ruku uzmete „šrafciger”, promenite „fasung”, ponesete „ceger”.
Predstava „Hajmatbuha” bavi se besmislom kolektivizacije bilo kog čina. Koja je osobenost vašeg čitanja ove kompleksne drame koja je svoju praizvedbu imala 1988. u KPGT-u u Subotici?
Pre više od četvrt veka komad je igran u subotičkom Narodnom pozorištu, a pre dvadesetak godina u Nemačkoj. Nagrađen je na Bonskom bijenalu, onom koje je, kasnije, prepoznalo i neke druge ovdašnje autore. Ono što je tada bilo gotovo feljtonističko otkrivanje jednog potisnutog fenomena, sada je stvar Kaćine poetičnosti: komad je dosledno fragmentarna drama i još doslednije poetska drama, utemeljena, reklo bi se – kiševskim i kovačevskim principima, u neosporivim činjenicama, jer kako bi rekao Mirko Kovač, „pisanje iz malog mozga je obično drljanje”. Predstava nastoji da bude nežna i zapitana. Ne dokazuje ništa, ne ubeđuje u bilo šta. Posve je „neangažovana”. I ne haje za feljtonistiku, publicistiku i „provokativnost”. Osim, eventualno, teatarske. To je, možda, otuda što njenim autorima i protagonistima struji neograničeno poverenje u umetnost pozorišta.
Dar neminovno iščili ako čovek koji je jednom „uspeo” neprestano pokušava da se dopadne masi, da bude voljen... Koliko je teško biti autentičan, principijelan, dosledan, svoj?
Bilo koja vrsta bavljenja rezultatom pre nego što počne proces, čini mi se ne samo u umetnosti, neminovno vodi do potrebe za napadnim dopadanjem drugima. Nije komercijalna ona umetnost koja zarađuje novac, nego ona koja je sračunata na tako nešto, bez obzira na to da li je reč o novcu masovne publike ili nekog mecene. Umetnost je kao ljubav: ili je bezuslovna, ili nije umetnost, nije ljubav. Bezuslovnost o kojoj je reč pripada ličnom integritetu pojedinca. Onaj koji se umetnosti laća kao sredstva za posredovanje bilo čega osim čulne i intelektualne istine konkretnog umetničkog dela, izneverava sebe, ne i umetnost, nju ne može izneveriti, ona mu naprosto izmiče. Umetnost nije publicistika. Angažman je imanentan ili formalan – različiti materijali zahtevaju različite pristupe, ali ako nema umetničkog posredovanja, ostaje samo puka galamdžijska feljtonistika. A i ta je moda prošla, uostalom.
Ovo je, kažete, idealno mesto za 15 minuta „vorholovske” slave... Na osnovu čega konkretno tvrdite da je u Beogradu lako brzo postati prvak u bilo kojoj kategoriji?
Svaka provincija provincijalna je na svoj način. Ima mesta u kojima nikad ne možete postati zvezda, uskogruda čaršija to ne dopušta. A ima i takvih u kojima se nahodi više čaršija: nacionalistička, demokratska, građanska, fašistička: tu je dovoljno graknuti na jednu, da bi vas prihvatila druga. Tada će vam biti zaboravljeno što ste ranije pripadali baš toj čaršiji koju sada, kao, napadate, biće vam oprošteno što ste radili u teatrima u koje drugi nisu ni ulazili, pisali u novinama koje behu otvoreno fašističke, što ste snimali u senci artiljerijskih oruđa kojima se uništavaju gradovi, što ste, ukratko, bili na strani beščašća. Biti slavan, to je tako lako.
U svojim kolumnama razračunavate se sa raznoraznim problemima. Sa čim se razračunavate kada ste sami sa sobom?
Ja sam pozorišni umetnik. U pozorištu se razračunavam sa sobom i svetom u sebi. U novinama: sa svetom oko sebe i, neminovno, sobom u tom svetu.
U Ginisovu knjigu rekorda, kažu, bićete uvršteni kao jedini lik koji je više „kul” od Sergeja Trifunovića. Sve znate, sve komentarišete, a ponekad i režirate. Zašto?
Englesku reč „kul”, što znači „hladno”, u kolokvijalnom izrazu nisam upotrebio više od dvadeset godina, i ne znam šta ona danas označava. Tako da ne mogu odgovoriti na to pitanje. Ali, svako poređenje sa mojim Sergejom mi je drago, iako je pouzdano na moju štetu. Ja sam kolumnista iz oblasti koje poznajem ili mislim da poznajem: kultura, društvo, politika, fudbal, kafana. O skupim ili jeftinim automobilima ne znam ništa, pa o tome nikad ništa i ne govorim. Ili o domaćoj pop muzici, ako tako nešto još postoji. Imam divljenje, mada ne i razumevanje, za ljude koji troše vreme i pamet na kola u koja nikad neće sesti, osobe s kojima nikad neće spavati, satove s kojih nikad neće očitati vreme, i znaju sve o tome. Pre 32 godine bio sam kolumnista koji piše o rokenrolu, tada sam o tome nešto znao. Potom sam pisao o filmu, kao student, dok nisam počeo da režiram. Što činim onda kada je moguće, sa jednim jedinim samozahtevom: raditi najbolje što umete, bar toliko da vas urođeni stid pred samim sobom ne spreči da se i dalje bavite umetnošću.
