Izvor: Politika, 05.Apr.2013, 23:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Svetac među pesnicima
Po cikličnoj organizaciji pevanja, a i još nekim svojstvima, vidim svoje srodništvo, pored Nastasijevića, i sa Popom
U Trebinju, na manifestaciji „Dučićevi dani”, danas je počeo dvodnevni naučni skup o pesničkom delu Aleka Vukadinovića (1938, Milovanac, kod Peći), koji organizuje Institut za književnost i umetnost iz Beograda i grad Trebinje. Pesnički prvenac, zbirku „Prvi delirijum”, Vukadinović je objavio 1965, ali je književnu slavu stekao zbirkom „Kuća >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i gost” (1969). A onda su usledile kultne knjige: „Daleki ukućani”, „Ruža jezika”, „Tamni tam i Bele basme”, „Božji geometar”, „Pesme”, „Pesnički atelje”…
Kako se oseća pesnik kojem za života „mere rep”?
Ovakvo priznanje i ovakva valorizacija jednog pesničkog opusa u celini najviše je što jedno pesničko biće može da doživi. I to od najvećih imena naše moderne nauke o književnosti i književne istorije. Sad znam da moje rođenje nije bilo uzaludno, i da je moj pesnički dar zaživeo u pravom podneblju, i odjeknuo među duhovima najviših vrednosti.
Knjigom „Kuća i gost” ušli ste na velika vrata u srpsku poeziju. Po čemu se vaš pesnički glas izdvojio od ostalih pesnika?
To je bila prva knjiga jezičko-melodijske imaginacije i imaginacije čudesnog, u vreme kada su na sceni bile sasvim druge poetike. Već prve njene pesme, koje sam objavljivao po listovima i časopisima – kao što su „Kuća i gost”, „Kuća nemoguća”, „Ponoćna čarovanja”, „Biljna čaranja”, „Vrata nepovrata”… naišle su na veliki odjek. I kritička i čitalačka javnost podjednako su joj se obradovale. Bila je, i ostala, tako voljena knjiga, da mnogi koji su do nje došli, prema njihovom svedočenju, čuvaju je i danas kao kućno blago.
Književna kritika vas je odmah prihvatila. O vašoj poeziji pisali su naši najznačajniji književni kritičari, ali i pesnici. Koliko su vam bila dragocena ta tumačenja?
Bila su mi vrlo dragocena i podsticajna, ali su me, takođe, i obavezivala. Pesnik nikada ne sme da se opusti, mora neprekidno da ima strog odnos prema sopstvenom delu. S druge strane, bez jakih kritičkih duhova svakoj književnosti je veoma teško. Bilo je i kod nas ideološkog nasilja, i posebnih opasnosti za književnost identiteta. Ali su najbolji među najboljima čuvali nacionalnu magistralu. Najveći kritičari, od Zorana Mišića do danas, sačuvali su srpsku književnost.
Da li vam godi poređenje s Momčilom Nastasijevićem?
Izuzetno. Veoma cenim Nastasijevića, tog sveca među pesnicima. Na pesničkom planu imamo nesumnjive srodnosti, to jest nalazimo se u istom sazvežđu sa svojim originalima. Obojica smo pesnici blage, patinizirane melodije, predačke, slojevite. Zbližava nas, takođe, gusti, zbijeni stih. On je svoje ciklički organizovano pesništvo satkao u sedam lirskih krugova, a ja svoju cikličnu kompoziciju pesničkog epa, poput „Velike priče”, razvio u 76 krugova – prstenova. Po cikličnoj organizaciji pevanja, a i još nekim svojstvima, vidim svoje srodništvo, pored Nastasijevića, i sa Popom.
Kuća je centralno mesto u vašoj poeziji. Ona nije samo mesto stanovanja, već živo biće?
Ona je i „kuća bića” i „živo biće”. Kao „živa”, ona se i sama kreće, sa svim svojim simbolima i arhetipovima, kroz mnogobrojne pejzaže. U njenom biću, odnosno istoriji njenih značenjskih varijeteta sadržan je jedan od ključeva moje filozofije.
Vaše pesme su jedno veliko putovanje kroz jezik. Kako, zapravo, nastaje pesma, ta „ruža jezika”?
Ta ciklična kompozicija knjiga i pesama, koja stvara kretanje, odnosno to „veliko putovanje kroz jezik”, i jeste taj moderan lirski ep, koji je veoma rano, i vrlo precizno, imenovao Aleksandar Jovanović. Toj celini dao sam ime „Knjiga prstenova”. Međutim, o samoj „ruži jezika”, kako o pojedinačnoj pesmi, tako i kao metafori za celinu moje poezije, naši moderni kritičari su tako iscrpno i ubedljivo pisali, da je suvišno da kažem bilo koju reč.
U kolikoj meri je je vaš zavičaj zaslužan za takav način pevanja?
Pesnik ima najmanje dva zavičaja. Prvi je cela duhovna baština i tradicija sopstvenog naroda. Duboki rudokopi i matrice nacionalnog bića, iz kojih izbijaju sva vrela predačkih melodija. Drugi je deo njegove biografije, njegovo rodno polje, sa kojeg pesnik, kao pčela, sabira najdragocenije fermente za svoje tvoračko zdanje. Lako se može uočiti moj rodni zavičaj u mojoj lirici: od vasojevićkih pejzaža –opisanih u „Duši sećanja”, do blagog metohijskog podneblja, osveštanog i osvećenog crkvenomanastirskom ikonografijom, koja se oseća u melodijama moje poezije, i u mnogobrojnim spisima.
Rođeni ste na Kosovu i Metohiji. Kako gledate na sve ovo što se događa s našom južnom pokrajinom?
Gledam sa tugom i nevericom. Pitanje svih pitanja je: kako je to moguće da jedan matični narod, od velikog istorijskog značaja i duboko ukorenjen, bude proteran sa svojih vekovnih ognjišta, od jedne manjine, po svemu neznatne. To pitanje bi trebalo neprekidno postavljati velikim svetskim silama, koje su sve to proizvele, i domaćim izdajnicima iz Brozovog perioda, koji su im pripomogli.
Otimaju nam jezik, uništavaju pismo, javno govore da hoće da nam promene svest. Šta će biti sa srpskim narodom?
Sve nam to čine 24 časa dnevno. Ali, oni ne znaju iskonsku snagu srpskog naroda. Zahvaljujući njoj, mi smo preživeli sva iskušenja negativne istorije. Uostalom, mi imamo svoje moralne i duhovne orijentire, visinske kote koje se nikad ne gase. Svetosavsko jevanđelje, Hilandar, pradedovska vera, Miroslavljevo jevanđelje, srpski jezik i srpsko pismo – bili su nam luča održanja kroz vekove, kao što će nam to uvek biti. Celo srpstvo, i ovo ovde, i zagranično, mora biti jedinstveno, i okupljeno oko majke Srbije.
Zoran Radisavljevi
objavljeno: 06.04.2013.
