Izvor: Glas javnosti, 16.Nov.2009, 02:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Svedok čerečenja jezika
Pored nagrada koje je ove godine dobio za svoj književni rad, Zorana Milisavljevića je sustigla još jedna, značajnija od svih ostalih. Naime, izdavačka kuća „Galimar“ objavila je na francuskom jeziku njegov roman „Pucanj“. Budući da je reč o jednoj od najznačajnijih izdavačkih kuća u francuskoj, a da su, nažalost, ovakve pojave veoma retke kada je srpska književnost u pitanju, ovo je uistinu dobra vest.
Koliko vam znači to što je roman izašao u izdanju vodećeg >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << francuskog izdavača?
- Naravno da mi to znači mnogo. To je veliko priznanje svakom piscu, pogotovo ako dolazi iz jednog skučenog jezičkog prostora.
Podeljeni ste negde između poezije i proze. Često nastupate na pesničkim večerima, poetskim manifestacijama. Smatrate li da je poezija danas pomalo skrajnuta?
- Reč, pogotovu pesnička, proizilazi iz vremana u kome živimo. Dakle, pisanje nije popunjavanje već gotovih oblika, već stvaranje, prilagođavanje intuiciji - nepredviđenost u jednom višem smislu. To je u početku jedan nejasni rezime u nama. Iza svakog slova koje se vidi postoje čitave rečenice koje oko ne može da vidi, iza svakog micanja reči ostaje još nešto sakriveno, neograničeno bogatstvo slike i oblika. Naravno da pesnička reč ima smisla. Pesnik je onaj kod koga se osećanja razvijaju u slike, a slike u reči pokorne pesničkom ritmu koji ih tumači. Kakav je konačni smisao pesničke reči? Da se uopšte ne primeti u svojim detaljima, u svemu onome što je čini. Da ne smeta pesniku. Da bude tu, ali kao da je nema tu. Pesnik mora da zaboravi da se, uopšte, rečima sluzi.
Ima li poezije u prozi, ima li proze u poeziji?
- Jevreji su uverili Evropu da je spas u poeziji i prozi, to jest u knjizi, u pripremi života za literaturu. Nije li i proza i poezija blizu anegdote, alegorije, metafore? Ni poezija nije samo detalj, metafizička ivica, kamen i nebo nečijeg mikrokosmosa. To je strast koja kipi kroz sve pojedinosti, bogovijajući ideju, prelivno, gorko i vapajno. A onda se promoli pisac ili ne. To sad zavisi od dara, kako reče jedan nas zaboravljeni velikan. Od kada je sveta i veka postoji samo nekoliko večnih tema u literaturi - ljubav, život i smrt, prolaznost... Sve ostalo je pitanje forme i ličnog doživljaja. Mene muči pitanje da li će literatura moći da se saživi sa budućim svetom u kome će sve biti „na dugme“, a umesto telesne droge našim potomcima nudiće se hologramske droge. Kako će pesnici u budućnosti pevati hologramu, slici gde dodira nema?
Da li danas pisci žive u svom jeziku?
- Svedok sam da mi čak i neke kolege otimaju jezik jer ga čereče na crnogorski, bošnjački, bosanski, nastavljajući ono što je započeto hrvatskim. Bojim se da li će mi ostati bar nekoliko reči našeg srpskog jezika da sročim još po koju pesmu ili knjigu. Ili ću pisati na vojvođanskom, vranjanskom, timočkom ili užičkom.
U vašoj poeziji je primetan upliv filozofije. To su i dve najteže discipline ljudskog duha. Uspevate li da ih pomirite u sebi?
- I filozofija i poezija stvaraju jedan socijalni govor. U reči sabiraju se delići iskustva, a sintaksa stavlja reči u pokret, u ritam koji traži pražnjenje i sukob. Taj sukob oslobađa po izvesnom redu, energiju, a taj red se lako podvrgava našoj kontroli. To se dešava kada je reč i o poeziji i o filozofiji. U govoru smo najdalje dogurali. Francuski psihopatolog Žane misli da jezik nije stvoren da izrazi osećanja. Reči moraju biti samo pokušaj da se izazove slika izvesnih osećanja. O pomirenju filozofa i pesnika u meni i ne razmišljam, trpimo međusobne uticaje i na jedan simpatičan, šizoidan način se razumemo.
