Izvor: Politika, 18.Jan.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sudbina jednog sna
Dobro osmišljen program, pristupačne ulaznice i pune dvorane. – Burni aplauz posle projekcije Paskaljevićevih "Optimista"
Od našeg specijalnog izveštača
NIKOZIJA, 17. januara – Sve je na Kiparskim filmskim danima podređeno publici.
Tri filmske projekcije dnevno održavaju se u nizu, u kasnim poslepodnevnim i večernjim satima, po završetku radnog vremena zaposlenih i dnevnih obaveza školaraca i studenata.
Cene ulaznica su za ovdašnje standarde veoma >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << niske, dve kiparske funte (oko 3,5 evra) košta jedna, a profitirao je svako ko je za 10 funti kupio komplet sa kojim može da gleda ceo festivalski program (21 film).
Dobro osmišljen i zanimljiv program festivala i pristupačne cene ulaznica, rezultiralo je time da su Panteon Art bioskop u Nikoziji i Teatar Rialto u Limasolu (festival se održava istovremeno u oba grada) uvek puni. Dodatna motivacija je i činjenica da se na festivalu dodeljuje samo jedna nagrada i to za najbolji film prema broju glasova publike. Nagrada publike podrazumeva i hiljadu kiparskih funti za reditelja.
Veoma dobra poseta, naročito mlađih gledalaca, učinila je da Kiparski filmski dani opravdaju svoju svrhu. Naime, ovo je samo jedan od projekata koje podržava Ministarstvo za obrazovanje i kulturu kako bi se obogatila i razigrala kulturno-umetnička scena ove zemlje, sprečio "odliv mozgova" i izbeglo stanovništvo dodatno stimulisalo za povratak. Po priključenju Evropskoj uniji vidno je da su na Kipru oživela pozorišta, likovne galerije i radionice, kao i filmski život. Razume se, još uvek nedovoljno, ali su pomaci vidni na svakom koraku.
Dobar primer toga je i ovaj festival na kojem je juče bilo burnih aplauza posle projekcije Paskaljevićevih "Optimista". Paskaljevićevo stvaralaštvo veoma je dobro poznato ovdašnjoj publici, jer je veliki broj njegovih filmova imao redovnu distribuciju u Grčkoj i na Kipru. Očigledno je da je takav slučaj i sa filmovima Majkla Vinterbotoma i filmovima južnokorejskog reditelja Čen-Vuk Parka, a njihova imena dodatno su stimulisala publiku da gleda i dela njima manje poznatih autora. Tako je puna dvorana bila i za vreme prikazivanja debitantskog filma "Violina" mladog meksičkog reditelja Fransiska Vargasa, koji je ponudio crnohumornu priču o igri "mačke i miša" između vojske i muzike, koja na kraju rezultira bolnom izdajom. Glavni junaci Vargasovog filma su don Plutarko, njegov sin i unuk koji žive dvostrukim životom. Oni su muzičari i farmeri, ali su i velika podrška gerilskom pokretu koji se snažno bori protiv opresivne vlade. Kada je vojska okupirala selo, gerilci su bili prinuđeni da se povuku u planine i tako ostanu bez svog, dobro sakrivenog, arsenala oružja. Jedini koji može da dođe do njega je upravo don Plutarko, čiji se zanosni zvuci violine naročito dopadaju komandantu vojske. Plutarko ima muziku, ali nema oružje, kapetan želi da pohapsi pobunjenike, a voli muziku. Kroz ovakvu spregu Vargas gradi snažan odnos između dva glavna lika, ispunjen nadmudrivanjem, napetošću, čarolijom, nudeći vizuelno poetski, glumački upečatljiv i veoma dirljiv film.
Snažne emocije pokreću i dugometražni igrano-dokumentarni film "Kratak život Hozea Antonija Gutiereza" nemačkog dokumentariste Heidija Spekonje. Metodični i senzitivno, Spekonja priča istinitu priču o prvom američkom vojniku koji je poginuo u Iraku 2003. godine na početku invazije na Irak. I kako već to život ume da namesti, reč je zapravo o izbeglici iz Gvatemale koji je u Americi boravio ilegalno. Film prati Gutierezovo putovanje od trenutka kada je preživeo beskućništvo u rodnoj Gvatemali tokom civilnog rata, zatim i teško siromaštvo u Tihuani iz koje je prebegao u Los Anđeles, kako bi ponovo završio na ulici. Njegov je plan bio da se školuje za slikara i arhitektu, a taj san je mogao da ostvari jedino ukoliko se nekako prijavi u marince, što je on učinio istog trenutka kada je saznao da je Bušova administracija donela novi zakon po kojem se omogućava američko državljanstvo svim izbeglicama koje se priključe američkoj vojsci. Sudbina je htela da se tmuran i težak život Hozea Antonija Gutiereza (rođen 1974), završi pogibijom. Njom, ironija je, konačno uspeva da ostvari svoj san da postane Amerikanac; iz Iraka je, kao i svaki drugi američki državljanin, ispraćen uz sve vojne počasti. Uzbudljiv i delikatan film.
Kao dobar predah od teških tema pokazao se švedski film "Tatin auto" Rafaela Edholma, komedija inspirisana neobičnim malim životima švedskih gastarbajtera iz Turske i Rusije, njihovim nespretnim uklapanjem u švedsko društvo i galimatijasom, nastalim posle preprodaje jednog "mustanga". Veselo i duhovito, ali ne i bez snažnog autorskog angažmana...
Dubravka Lakić
[objavljeno: 18.01.2007.]
