Izvor: Politika, 23.Maj.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Stvarnost u kadru pisca
Susretu Srpskog i Bugarskog PEN centra u Dimitrovgradu, održanom prošle nedelje, prisustvovala je i bugarska pesnikinja, prozni pisac, prevodilac i novinarka Kristin Dimitrova (1963). Diplomirala je engleski i američke studije da Univerzitetu u Sofiji, gde sada i radi kao asistent na Odseku za strane jezike. Objavila je osam knjiga poezije, među kojima su "Trinaesto Jakovljevo dete", "Lice pod ledom" i "Lica sa iskrivljenim jezicima". Gregori O Donahju preveo je na engleski i objavio u Irskoj >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << njenu knjigu "Poseta sajdžiji" 2005. godine. Prevodi njenih pesama i kratkih priča objavljeni su u antologijama i književnim časopisima u Austriji, Kanadi, Hrvatskoj, Nemačkoj, Mađarskoj, Islandu, Irskoj, Italiji, Makedoniji, Norveškoj, Srbiji i drugim zemljama. Piše scenarije za film, a dobitnica je i mnogih nagrada među kojima su i nacionalna nagrada "Pesnik godine". Prošle godine pobedila je na literarnom konkursu za učešće u Kenongejt internacionalnom projektu "Mitovi", kada je napisala roman "Sabazijus".
Neobično je da ste na susretu sa srpskim piscima ispričali jedan svoj san...
Da, videla sam pred sobom toliko novih lica, ljudi o kojima ništa ne znam, ali koji su izgledali vrlo zanimljivo. Teško je započeti razgovor ako o nekome ne znate ništa. Georgi Konstantinov, predsednik Bugarskog PEN-a, me je predstavio i, u tom trenutku, setila sam se svog sna u kojem se iznenada nalazim na sceni. Glumci i publika staju, očekujući od mene da nešto kažem. Ja ne znam svoj tekst i gledam u publiku. Ipak, došla sam u Dimitrovgrad da prvi put upoznam neke od srpskih pisaca i zbog toga sam srećna.
Da li tako i pišući mislite na publiku, na ljude koji Vas okružuju?
Naravno. Poezija koju čitaoci nisu prihvatili – mrtvorođena je. Književnost jeste vrsta komunikacije. I čak ako imate samo jednog čitaoca, mislićete na njega. Sve što je napisano treba da poseduje poruku koja dolazi pre stila u pisanju. Čak i pre književnosti same. Za sve što sam napisala očekujem da dobijem reakciju. Ako mi to ne pođe za rukom, smatram da je moja poezija uzaludna.
Na književnoj večeri čitali ste pesmu o bezuboj ženi. Takav motiv preslikava težak život koji nas okružuje?
Svako bira svoju temu. Neko piše o večnosti, neko o istoriji, ili o ljubavi i večitim vrednostima. Ja volim da pišem o onome što vidim. Jer ljudi žive najrazličitije živote, a ja, kao fotograf, hvatam brze kadrove onoga što vidim. To može biti anegdota ili nečija životna priča, ali to je ono što je stvarno. Dotiču me stvarni ljudski problemi, trenutak bolnog postojanja, a ponekad i farsa i smešni trenuci. Posle sto godina nas više neće biti, ali bar će u poeziji ostati portreti nekih ljudi iz našeg vremena.
Kažu da u savremenoj bugarskoj prozi preovladavaju kriminalistički zapleti iz stvarnosti, a da u poeziji ima ironije. Slažete li se?
Sadašnja bugarska književnost vrlo je raznolika i nemoguće je opisati je jednom rečju. Prolazimo kroz mnoge promene. U prozi, posle 1989. godine, neki su pisci odlučili da ostanu verni tradiciji a drugi su opet počeli da eksperimentišu kako bi privukli pažnju. Čini mi se da ni jedni ni drugi nisu bili u pravu, posebno kada bi preterali sa eksperimentima i postali nerazumljivi. Zatim su oni koji su previše eksperimentisali počeli su da misle na čitaoce, a tradicionalisti su se okrenuli novom. Cenim pojedinačne napore autora izvan određenih škola, jer i mi imamo nasleđe postmodernizma, feminizma, tradicije slavne prošlosti, dokumentovanja i beleženja kriminalne stvarnosti.
Da li je bugarska književnost okrenuta savremenoj Evropi?
Kada pišete na malom jeziku, pisanje postaje više problem kulture kao zatvorenog sistema nego jezika samog. Ponekad niste sigurni da li će Vas čitaoci neke druge kulture dobro razumeti. Mi preko filma i MTV-ija poznajemo Ameriku, ali tako velike zemlje malo poznaju nas. Ako bih napisala realističnu priču o svom lekaru, pisala bih o siromašnom čoveku. Jer, lekari i profesori siromašni su u Bugarskoj. Takvu priču o siromašnom lekaru teže je razumeti u Francuskoj ili Engleskoj. To nije problem jezika već kulture. Zbog načina života teže je biti prihvaćen u svetu, a ne zbog razlika u jeziku.
Mogu li pisci u Bugarskoj da dostignu popularnost neke pop zvezde?
Ljudi su u Bugarskoj skloniji lakim zadovoljstvima, to je tipično. Ipak, pojavljuju se dobre knjige, uprkos svemu. Vidim knjigu koja kao da kaže: briga me za gluposti sa televizije. Ali ljudi mrze da misle, radije će slediti modele prosperiteta koji nisu zasnovani na obrazovanju. Uzori su im bogataši ili političari.
Može li se živeti od pisanja?
Ne. Ponekad vas pogodi sreća, ako pišete za film.
[objavljeno: ]
.jpg)
