Izvor: Blic, 20.Jun.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Studenti sa Cetinja u Beogradu
Studenti sa Cetinja u Beogradu
Galerija KNU
Ako je poslednjih godina saradnja između crnogorskih i srpskih protagonista vizuelne scene jedva održavala kontinuitet, bilo je to mnogo više usled objektivnih razloga, najčešće finansijske prirode, nego zbog političarenja. Nikada umetnici, svojom voljom, nisu bili vinovnici nedovoljne saradnje. Izložba studenata Fakulteta likovnih umjetnosti sa Cetinja, upriličena ubrzo posle raspada SCG, na poziv beogradske galerije >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << (koja decenijama jeste nezaobilazni punkt prvih potvrda formiranja predstavnika najmlađih generacija stvaralaca na ovim prostorima i šire) u prilog je činjenici da su spone kulture, posebno umetnosti, najjače. Suštinski, one nikada nisu ni mogle biti dovedene u pitanje, niti ih išta i iko, poput, recimo, novih jezičkih 'eksperata', može ugroziti u budućnosti.
Tako su, po izboru profesora Gordana Nikolića, u Beogradu predstavljeni radovi deset studenata sa cetinjske Akademije, većinom postdiplomaca, koji su predvođeni dekankom Natašom Đurović, izuzetnom umetnicom, svesnom značaja razmene iskustava, posetili školske izložbe svojih kolega u klasama beogradske Akademije.
FLU na Cetinju, osnovan 1988. godine, upravo sa beogradskim FLU ima čvrste veze i delom zajednički profesorski kadar. Na tom akademskom nivou je i klica razvoja umetničke scene obe zemlje. Stoga, zaslužuju pažnju radovi tih mladih ljudi, od kojih mnogi imaju mladosti tako prikladnu i zdravu - subverzivnost. To je posebno prisutno kod Anke Gardašević, Milene Jovićević-Popović, Suzane Pajović-Živković, Luke Sekulića i Boža Šekularca, ali i kod Ivana i Ivane Pejović. Kvalitetom posebno imponuju radovi Olivije Ivanović i vajara Saše Stanišića i Željka Reljića.
Uplašeni
(Igor Marojević, 'Mediterani', 'Laguna', 2006.)
Junaci ovih priča su svedoci sveta kao velikog, razuđenog mesta zločina. Napustivši svoje matice radi poboljšanja života, oni su u novoj sredini, neprijatnoj i pored mnogih formi napadno srdačnog ponašanja samo stranci, bolesni od samoće i uplašeni 'od prekrupnog zalogaja' ('Matador'). Trpeći zbog nemogućnosti (potpunog, apsolutnog) prevoda ('Zlatne godine YU kinematografije'), oni su ponižavajućim nesporazumima odvojeni od ljudi ('Elena', 'Antoni', 'Toplo žuta') i radije slušaju (prisluškuju), nego što govore ili delaju. Kada jednom iskuse 'spoljni' svet, povratak u 'zidom ograđeni' zavičaj im je gorak ('Malta') ili nemoguć: pornografski ideali lepote, eksplicitni ili maskirani tradicionalnim zabranama ('Nurija', 'Prejako'), posvuda su unakazili ljudskost u ženi, a posredno i u muškarcu ('Kapljica'); očajnička stanja nemaju tragične već groteskne ishode ('Perast'), a (epska) patetika je isprana iz svakog osećanja i motiva ('Rat za čast Moane Poci'); da bi se ogradila od (tuđe) nesreće, 'većina' se zanima fudbalskim takmičenjima (imitacijom svetskih i lokalnih ratova), dok bližnji prose ili umiru ('Elena', 'Prozak plus', 'Antoni'). Ali, ta patološka izopačenja i nered imaju društveno-političku strukturu: separatizam, kao oblik ideološkog autizma (nesposobnosti za komunikaciju), dovodi ljude u bezizlazne položaje i menjajući im (istorijski) kontekst kao da ih baca u prazninu gde oni od straha lude i ubijaju ('Kazneni udarac').
Ističući svoju (mračnu) lektiru (Brodela, Bernharda, Karvera, Bolanjoa) i iskustvo literarnog prevoda, Marojević se zalaže za pripovedanje koje, za razliku od (pokojnog) postmodernizma, ne bi bilo samo sebi cilj, već oblik komunikacije sa svetom i (drugačijom) književnošću.
