Izvor: Politika, 14.Sep.2015, 22:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Stigao sam u Beograd kao ruski državljanin
Setio sam se 12. aprila 1992. godine. Tog ranog jutra, neko je uporno zvonio na vratima mog iznajmljenog stana u Sarajevu, u kome sam tada živeo. Nenaspavan, pošto sam celu noć osluškivao viku po ulicama, sporadičnu pucnjavu i škripu automobila, nevoljno sam otvorio vrata ispred kojih je stajala Olga Ivanova, Ruskinja, violinistkinja, koja je posle pada Berlinskog zida sa nekolicinom ruskih umetnika, muzičara, baletskih igrača, balerina, došla u Sarajevo, u Narodno pozorište.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika <<
Olga me je zaprepašćeno pogledala i uzviknula: „Pa ti si još u pidžami! Ti si s uma sišao! Hoćeš li da zbog tebe zakasnimo na avion?” Naime, prethodnog dana smo se dogovorili da ću poći s njom i grupom ruskih umetnika u Beograd, pošto je ruska ambasada obezbedila specijalni let za njih. To je bio jedini bezbedan način da izađem iz Sarajeva, u kome je već počeo građanski rat. Olga me je požurivala dok sam ja pakovao torbu i pokušavao da nađem izgovor da, onako bunovan, ne idem... i da ona krene bez mene. Povišenim tonom mi je zapovedila: „Polazi!”
Stigao sam u Beograd kao ruski državljanin, bez pasoša, ali sa ruskom violinom pod miškom.
Piše: Nebojša Kundačina
OPŠIRNIJE U ŠTAMPANOM I DIGITALNOM IZDANJU
