Izvor: Politika, 17.Feb.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Stevanova klupa na Slaviji
Srpska književna zadruga predlaže postavljanje tri spomen-obeležja u Beogradu velikom srpskom pesniku Stevanu Raičkoviću
Srpska književna zadruga je krajem novembra prošle godine uputila pismo Sekretarijatu za kulturu Skupštine grada Beograda, u kojem predlaže postavljanje tri-spomen obeležja velikom srpskom pesniku, književniku i akademiku Stevanu Raičkoviću koji je preminuo o Đurđevdanu 2007. godine. SKZ predlaže da se postave „pesnikova klupa na Slaviji”, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << bista na Kalemegdanu i spomen-ploča na zgradi u kojoj je živeo.
U srpskoj književnosti 20. veka, kaže se u obrazloženju predloga, Raičković spada među najveće pesnike. Njegovo ime odavno je na listi koju čine Dučić, Rakić, Crnjanski, Desanka, Popa, Miljković...
Poznato je da je Raičković rođen 1928. godine i da je od rane mladosti živeo u Beogradu, gde je radio, najpre u Radio Beogradu, potom kao urednik u izdavačkom preduzeću „Prosveta”. Njegova adresa bila je Ulica Svetog Save 19, a Slavija – omiljeno i svakodnevno mesto susreta i predaha.
U Srpskoj književnoj zadruzi, „Prosveti”, Nolitu, Matici srpskoj objavio je svoje najpoznatije pesničke knjige, koje su, jedna za drugom, postajale važni datumi u istoriji savremene srpske književnosti: „Pesma tišine” (1952), „Balada o predvečerju” (1955), „Kasno leto” (1958), „Tisa” (1961), „Kamena uspavanka” (1963), „Stihovi” (1964), „Prolazi rekom lađa” (1967), „Varke” (1967), „Zapisi o Crnom Vladimiru” (1971), „Slučajni memoari” (1978), „Točak za mučenje” (1981).
Pod naslovom „Pesme”, štampano je više izbora iz Raičkovićeve poezije. Bio je najmlađi autor znamenite biblioteke Srpska književnost u 100 knjiga (1972).
BIGZ i „Prosveta” objavili su 1983. godine njegovu Sabranu poeziju, u šest knjiga, a Zavod za udžbenike Sabrana dela, u deset tomova.
Srpska književna zadruga bila je izdavač koji je Raičkoviću dao najveća priznanja: nekoliko izdanja u redovnom „Kolu”, najstarijoj ediciji u Srba i u ovom delu Evrope. Za knjigu izabranih pesama u „Kolu” Raičković je dobio Njegoševu nagradu. Ostale nagrade bile su: Sedmojulska, Oktobarska, Zmajeva, Udruženja književnika Srbije, „Branko Miljković”, Nagrada Srpske književne zadruge za životno delo. Srpska književna zadruga je objavila dvadeset knjiga ovog pesnika.
Stevan Raičković spada i u naše najveće pisce za decu. Njegove knjige „Veliko dvorište” (1955), „Družina pod suncem” (1960), „Gurije” (1962), „Krajcara i druge pesme” (1971), „Vetrenjača ”(1974), „Male bajke” (1974), „Slike i prilike” (1978) čine i obaveznu i slobodnu lektiru – antologijske primere proze i poezije za decu.
Nagradu „Miloš N. Đurić” dobio je za poetske prepeve, od kojih su najpoznatiji: „Šekspirovi soneti”, „Šest ruskih pesnika”, „Slovenske rime”...
Izbor iz poezije našeg pesnika štampan je na više jezika: ruski, poljski, češki, slovački, mađarski, bugarski i drugi.
Svakodnevna staza Stevana Raičkovića, kojom je on išao na posao, šetao, sretao saputnike, smišljao i pamtio reči, rime, stihove – bila je od Ulice Svetoga Save i Slavije, duž Kralja Milana gde mu je bila Srpska književna zadruga, preko Terazija, do Čika Ljubine gde je bio zaposlen u „Prosveti”, i do Knez-Mihailove, gde je bio član Srpske akademije nauka i umetnosti.
Stevan Raičković bio je lep i visok čovek, gospodskog držanja. Njegovi savremenici pamtiće njegov stav i hod centrom Beograda. Taj Beograd on je voleo i opevao.
Od Slavije do Kalemegdana i danas lebdi senka velikog pesnika.
Da bi i buduća pokolenja pamtila Stevana Raičkovića i osećala ga svojim, kao deo Beograda i njegove kulture, jednako i kao deo velike srpske poezije, Srpska književna zadruga predlaže da se u našem glavnom gradu postave tri spomen-obeležja.
Skulpturu „Pesnikova klupa na Slaviji” trebalo bi postaviti ispred starog hotela „Slavija”, gde je Raičković imao običaj da zastane, sedne, posmatra živi prsten i krug velikog beogradskog trga – našeg i sopstvenog života. Oni koji su ga poznavali i sada pomisle da će ga ugledati na toj klupi, među običnim prolaznicima, a pesnik baš u običnim i svakodnevnim stvarima otkriva duboka i složena značenja.
Godine 1999, 15. maja, dok je Beograd bio pod bombama, Raičković je napisao pesmu „Torzo (II)”:
Na trgu Slavije: u dubokoj tmini
Sedim sam na klupi... ko da sam jedini...
Kad mi srce zamre... misao mi počne
Da kuca na obe kosti slepoočne...
A kad se i ona raspline u mraku:
Sedim... kao deo klupe... nalik znaku...
Klupa od bronze i pesnik od bronze treba da budu kultno mesto – ne samo spomenik pesniku Slavije i Beograda, nego i turistička atrakcija: klupa gde ćemo se fotografisali sa pesnikom.
Spomen-ploču bi trebalo postaviti na zgradi u Ulici Svetog Save 19, gde je pesnik živeo, a bistu na Kalemegdanu, uz spomenike ostalih besmrtnika. Spaja ih način života i način pogleda na svet – knjiga i misao.
Iz Sekretarijata za kulturu Skupštine grada Beograda, iako su prošla dva i po meseca, kaže Slobodan Rakitić, predsednik SKZ, nije još stigao nikakav odgovor. Rakitić podseća da je SKZ, svojevremeno, predložila podizanje spomenika Dositeju Obradoviću (rad Rudolfa Valdeca) i Vuku St. Karadžiću (rad Đorđa Jovanovića). Model Vukovog spomenika, izrađen u bronzi 1932. godine, nalazi se u Srpskoj književnoj zadruzi. Veliki spomenik je postavljen 1937. godine na uglu Bulevara kralja Aleksandra i Ruzveltove ulice, gde se i danas nalazi.
U Sekretarijatu za kulturu Skupštine grada Beograda potvrdili su nam da su pismo dobili i da je predlog „u proceduri”. Komisija za spomenike i nazive trgova i ulica zasedaće sledeće nedelje, a na dnevnom redu biće i predlog Srpske književne zadruge.
Zoran Radisavljević
[objavljeno: 18.02.2008.]
