Izvor: B92, 30.Sep.2021, 08:54
"Srpska kultura nema slabih tačaka. Slabe tačke imaju – ljudi"
Direktor Beogradske filharmonije i bivši ministar kulture Ivan Tasovac iznenada je preminuo u utorak. On je u jednom intervjuu iz 2017. godine otkrio šta misli o srpskoj kulturi.
"Srpska kultura nema slabih tačaka. Slabe tačke imaju – ljudi", rekao je on u intervjuu.
Šta je Ivan Tasovac uradio za srpsku kulturu?
Problemi kulture bilo koje sredine proporcionalni su slabostima ljudi koji tu istu kulturu stvaraju i neguju.
Naša >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << čaršija to ne voli da čuje jer je bežanje od sopstvene odgovornosti omiljeni nacionalni sport srpske kulturne elite.
Zato bi svaki iskren tekst o slabostima srpske kulture morao biti štivo o ljudskoj taštini, samoljublju, stvaralačkoj impotenciji ili oportunizmu. Takvih tekstova nema jer čaršija živi kao svaka duboko disfunkcionalna porodica. Svi znaju sve o svima, ali sve ostaje iza zatvorenih vrata i funkcioniše na osnovu prvoboračkih zasluga i stare slave. I svi žmure pred činjenicom da je pripadnost srpskoj eliti krajnje subjektivan i najčešće ničim opravdan osećaj superiornosti u odnosu na ostatak sveta.
Nema te politike koja će od loše umetnosti napraviti dobru, kao što nema ni okolnosti koje će autentični veliki talenat sprečiti da se razvija i pronađe svoju publiku i mesto u istoriji.
Aja Jung: "Toksična sredina nije razumela Tasovca"
Ipak, ja potpuno razumem zbunjenost boraca za demokratske promene iz devedesetih i jurišnike napuštanja socijalističkog modela funkcionisanja kulture koji su kapitalizam iščekivali i predstavljali kao rešenje svih personalnih i društvenih nedaća.
S obzirom na to da su se tokom decenija navikli na udobne pozicije državno negovanih disidenata, sopstveni politički uspeh i novonastalu odgovornost pobednika su dočekali nespremni.
Razumem isto tako i konfuziju u glavi njihovih navodnih ideoloških protivnika, boraca za ugroženo srpsko nacionalno biće, koji se se najudobnije osećaju kada sede u udobnim institucionalnim foteljama satkanim od teorija zavere, iz kojih se međusobno nadmeću u pisanju panegirika o propasti srpstva, umesto da smisle i napišu jednu novu, originalnu misao.
Ovo naše navodno podeljeno društvo, naše navodne prve, druge, treće i pete Srbije su, bar kada je kultura u pitanju, potpuno složne i unisone u bolu i tuzi. Taj bol i tuga nemaju mnogo veze sa kulturom koliko sa novčanicima. I jedni i drugi smatraju da je kompletno savremeno stvaralaštvo nužno platiti iz državne kase. I to samo njima i njihovim pajtosima, po principu "vuk na ovcu svoje pravo ima".
Umesto prilagođavanja okolnostima – i realnosti, uvek je lakše tražiti krivca i unapred obezbediti alibi za sve svoje nedostatke.
Restorani od Berlina do Njujorka su prepuni kelnera sa diplomama umetničkih akademija sa daleko većim kredibilitetom od naših škola. Ne znam da je bilo kome od njih palo na pamet da Angelu Merkel fiksira kao odgovornu za svoje nedaće ili težak umetnički put.
Nije preovladalo ni mišljenje kako bi formiranje nacionalnog saveta za kulturu Menhetna, zaduženog za otkrivanje rupa na saksiji i definisanje kulturnog jezgra između reka Hadson i Ist, drastičnije izmenilo strukturu zaposlenih u ugostiteljstvu. Kao što ni sa medicinske tačke gledišta nije registrovan veći broj povreda toraksa zbog busanja u grudi kako je kultura utkana u DNK naroda Bruklina.
Najistaknutije ljude u kulturi istorija ceni po njihovim delima a ne po intervjuima ili ideološkim opredeljenjima.
Pripadnici naše kulturne elite su toliko bučni i toliko medijski eksponirani, toliko zaljubljeni u sebe same i toliko nadmeni u odnosu na sve one koji stopostotno ne slede njihov ideološko-šićarđijski svetonazor da em konstantno potiskuju u drugi plan umetnike i kulturne poslenike malo prefinjenijeg senzibiliteta, em često zaboravljaju da kultura ima važnu opštedruštvenu ulogu.
Svi građani ove zemlje, bez obzira na obrazovanje ili adresu, pol, seksualno opredeljenje, religiju ili klub za koji navijaju su naša jedina, sadašnja ili buduća publika i isključivo je naša odgovornost da ih animiramo i zaintrigiramo, osvojimo a nekada i isprovociramo. Bez publike umetnost je privatna zabava. Savremena istorija finansiranja kulture ni na jednom meridijanu privatne zabave ne prepoznaje kao prioritet, a ni kao kvalitet.
Umesto da se bave negovanjem publike, glasnogovornici srpske kulture se bave kukumavčenjem i praznom pričom.
Uprkos njima, srpska kultura je, hvala na pitanju, odlično. A što se kulturne elite tiče – nisam baš siguran. Smatram da bi oni koji pate od sindroma „kultura to sam ja” svoje probleme trebalo da rešavaju u Palmotićevoj, ili da nas sve ostale hospitalizuju na istoj adresi. Zbog kapaciteta te ustanove mislim da je prvi predlog racionalniji. Ali ne insistiram.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.
.jpg)
