Izvor: Politika, 23.Jun.2011, 23:07 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srbija na Praškom kvadrijenalu
Igra u providnoj, zatvorenoj, sasvim skučenoj kocki, dok gledaoci, kao da su voajeri, posmatraju radnju kroz staklo
Specijalno za „Politiku”
Prag – Program ovogodišnjeg, dvanaestog po redu, Praškog kvadrijenala kojise održava od 16. do 26. juna u Pragu, impresivan je i ambiciozan – čine ga tradicionalne postavke nacionalnih paviljona (Srbija učestvuje sa programom „Izmeštanje“), zatim program na otvorenom nazvan „Raskršća: između >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << intimnosti i spektakla” (Srbiju predstavlja Jožef Nađ), projekat arhitekture „Sada/sledeće“, izložba kostima, studentskih radova, kao i program pratećih predstava, šoukejs češkog teatra itd.
U prizemlju praške Nacionalne galerije, gde su izložene nacionalne postavke, može se obići srpski paviljon „Izmeštanje“ umetničkog direktora Dorijana Kolundžije koji čine radovi Dalije Aćin, Bojana Đorđeva i Siniše Ilića, Dragana Mileusnića i Željka Serdarevića, Manje Ristić, Ane Sofrenović i Igora Štanglickog. Njihovi radovi su prezentovani unutar malih, odvojenih prostora, posebnih mikropozornica koje, pomoću novih tehnologija, video, audio, striminga, hologramskih projekcija, Interneta, problematizuju osnove tradicionalnog pozorišta. Scenske umetnosti su došle u situaciju neminovne (samo)analize zbog opšteg prodora uticaja novih medija i tehnologija, konceptualizacije internet teatra, virtuelnih prisustava itd. koji zahtevaju preispitivanje i redefinisanje osnovnih teatarskih pojmova – neposrednog i posredovanog prisustva, realnosti i njenog virtuelnog dvojnika, odnosa između autora/izvođača i gledalaca, mogućnosti učešća gledalaca u stvaranju umetničkog dela itd.
Projekat „Izmeštanje“ je tako vrlo izazovan u teoretskom smislu i istovremeno predstavlja adekvatan uvod u razmatranje značenja drugog velikog programa Kvadrijenala – „Raskršća: između intimnosti i spektakla”.
U programu „Raskršća: između intimnosti i spektakla” koji je zamislila Sodja Zupanc Lotker, umetnički direktor Praškog kvadrijenala, nastupa trideset autora koji su realizovali različite projekte na zadatu temu, odnosa između intimnosti i spektakla, na specifičnom, zadatom prostoru, u kockama dimenzija 4 x 5 metara. Trideset ovakvih kocki stvarajulavirint na otvorenom prostoru, na trgu između Nacionalnog teatra i pozorišta Laterna Magika. Dizajner prostora je arhitekta Oren Sagiva koji je na taj način želeo da problematizuje odnos između umetničkog i javnog prostora, anonimnosti grada i intimnosti umetnosti itd.
Predstava „Bez naziva“ Jožefa Nađa izvodi se u okviru ovog programa i sa sigurnošću se može reći da je izazvala najveće interesovanje publike Kvadrijenala, među autorima kao što su Romeo Kasteluči, Ilja i Emilija Kabakov, Ana Vibrok, njujorška pozorišna kompanija „Elevator repair service“ itd.(predstava „Bez naziva“je nastala u koprodukciji „Kioska“, platforme za savremenu umetnost i regionalnog kreativnog ateljea „Jožef Nađ“ iz Kanjiže).Izvođači An Sofi Lanselin i Jožef Nađ igraju u providnoj, zatvorenoj, sasvim skučenoj kocki, dok gledaoci, kao da su voajeri, posmatraju radnju kroz staklo, pri čemu su vrlo zbijeni u uzanom prostoru kocke, što je vrlo bitno na planu međusobnih odnosa, ali i na relaciji koju imaju prema izvođačima, u smislu uspostavljanja vrlo posebne intimnosti (samo deset gledalaca može da stane u kocku).
Ovakav koncept prostora dubinski problematizuje odnos između intimnosti i spektakla – izvođači kao da nastupaju u izlogu, implicitno postavljajući pitanja o komodifikaciji umetnosti, delu kao robi, spektakularizovanim odnosima u savremenoj umetnosti koja je postala roba na tržištu. Značenja koja ovakav koncept inspiriše usložnjavaju se utoliko što je radnja koju posmatramo iza stakla duboko lična, suptilna, jako svedena, što su karakteristike za koje se nikako ne može reći da su bliske tradicionalno shvaćenom spektaklu – bleštavom, površnom, banalnom.
Unutrašnja značenja predstave „Bez naziva“ nisu lako dokučiva, ona je dosta hermetična, obiluje simbolima i vizuelno upečatljivim slikama koje snažno deluju na gledaoca u iracionalnom smislu, dok na racionalnom izazivaju teškoće u interpretaciji (ove teškoće su, naravno, plodno tlo za niz različitih, individualnih, istraživanja). U predstavi su prisutni motivi iz ranijih Nađovih dela, autor se bavi vezama između prirode i civilizacije, životinjskog i ljudskog sveta, ukroćivanjem prirode, rađanjem ljudskog bića, kao i odnosom između muškarca i žene, to jest, shvaćeno šire – između muških i ženskih principa, tretiranih u simboličkom smislu. Igra Nađa i Lanselinove je zaista nesvakidašnje minimalistička, fascinantno suptilna,što je takođe posledica specifične skučenosti prostora izvođenja.
Složen, ambivalentan koncept predstave sugeriše komodifikaciju najintimnijih radnji i osećanja, vodi do ideje da živimo u vremenu u kome je privatan prostor potpuno zbrisan, gde je svaka privatnost brutalno prognana, odnosno postala javna jer se tako može komercijalno iskoristiti, učiniti profitabilnom. Drugim rečima, granica između intimnosti i spektakla je razmrljana, nepostojeća, kao što odvojenost između izvođača i gledalaca nije više toliko striktna. Deborovim rečima – svi smo učesnici spektakla koji je kolonizovao čitav društveni život, toliko da ne možemo više videti ništa drugo osim robe koja se nameće kao jedina stvarnost.
Ana Tasić
objavljeno: 24.06.2011
