Izvor: Glas javnosti, 03.Dec.2009, 05:10   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Srbi su kao sveća

- Pored poetičkih referenci, svaku od ovih devet drama spajaju neka tematska i datumska određenja, ali i određena vrsta autorskog stava - kaže za Glas javnosti Siniša Kovačević uoči promocije svojih izabranih drama koja će biti održana sutra u beogradskom Narodnom pozorištu. U tri knjige ovog kapitalnog izdanja Srpske književne zadruge nalaze se „Velika drama“,“Novo je doba“,“Virus“,“Poslednja ruka pred fajront“,“Hotel Evropa“,“Srpska drama“,“Zečiji nasip“,“Đeneral >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << Milan Nedić“ i „Janez“.

- To su dela koja se uporedo bave novijom srpskom prošlošću i nekim savremenim trenutkom, a smeštena su u istorijskom prostoru od 1945. godine do današnjeg vremena. Iako je drami, u prvom redu, mesto na sceni, a tek onda u koricama, ipak je dragoceno što je SKZ odlučila da štampa ova dela, jer će, zahvaljujući tome, jednog dana moći da ih procenjuju i neka mudrija i pametnija deca koja će se rađati posle nas. Vreme je majstorsko rešeto, a ja duboko verujem da su ove drame dovoljno validne da traju.

Pisci, uglavnom, ne vole da ih novinari pitaju za koje su delo posebno vezani.

- Da. Autorski i emocionalni odnos prema vlastitom delu je podrazumevajući, a mislim da je svakome od nas najdraže ono delo koje trenutno stvara. Nikad nisam mogao da se požalim na recepciju svojih igranih pozorišnih komada, ne samo u Beogradu, nego i u drugim sredinama, a gotovo da nema nijednog od njih koji nije prešao trocifreni prag.

Kao vaš lični pečat najveći deo domaće javnosti izdvaja „Veliku dramu“, koja će uskoro biti izvedena 150. put?

- Razni ljudi različito misle. To je potpuno normalno. Neki ljudi koji se mojim delom bave serioznije, svakako će pomenuti „Veliku dramu“, a biće i onih koji će smatrati da je moj najbolje krojeni komad „Srpska drama“, treći će reći da je to „Virus“... Vrlo je tužna, gotovo tragična autorska sudbina kad neko ne uspe da preskoči one standarde koje je sam sebi postavio sa svojim prvim delom. Raduje me što to kod mene nije slučaj.

„Hotel Evropa“ je jedini komad iz ovog kompleta izabranih drama koji nije ugledao „svetlosti pozornice“. Hoće li uskoro izaći „iz mraka“?

- Sumnjam, zato što je on ovog trenutka apsolutno politički nekorektna drama, a sa druge strane nikad nismo imali oktroisanije pozorište i umetnost nego sada. To je evroskeptična drama koja govori o tome da Evropa ne samo da ima alternativu, nego i da je neophodno da je ima. Evropa je jedna sklerotična starica sklona demenciji, zaboravu i određenim etičkim nedostacima koje pokušava da pretvori u neke komparativne prednosti.

Ovom izdanju nedostaju naslovi poput „Čardak ni na nebu ni na zemlji“, „Bajka o češlju i violini“, „Slepačka akademija“, „Sveti Sava“, „Ravija“, „Kraljević Marko“...

- To se desilo iz finansijskih razloga. Svakako bih voleo da je bilo više novca jer bi tada, u tom nekom šestoknjižju, bile objavljene moje sabrane, a ne izabrane drame. Ali, smatram da sam još uvek mlad čovek, a reći ću jednu jeres da tek treba da napišem svoje najbolje drame. Malo sam se uželeo pisanja, već dugo nisam ništa radio za pozorište.

Drame „Sveti Sava“, „Ravi“ i „Kraljević Marko“ donele su vam epitet „nacionalnog izdajnika“, za razliku od „Đenerala Milana Nedića“ i „Srpske drame“ koje su vas promovisale u „nacionalnog heroja“...

- Nikad nisam bio čovek čaršije. Čak i izbegavam da sedim u kafanama u kojima se skuplja ta takozvana beogradska kvazičaršija. Mene ne interesuje njihovo mišljenje. Naravno da nije prijatno kad ti neko zalepi etiketu izdajnika, ali jednako je neprijatno i kad ti neko zalepi etiketu nacionalnog heroja. Međutim, i dalje idem svojim drumom i kao sve dobre kljusine (smeh) dižem neki oblak prašine iza sebe. Svoje drame ne pravim kao sardine. One nemaju uputstvo za upotrebu, niti imaju rok trajanja. Sterija je govorio: „Moje je da karam rod“, a ja kažem da je moje da korim rod. Postavljajući neka pitanja i ostavljajući tragove vlastite krvi, stopala i srca u toj srpskoj prašini kojom svi hodamo, pokušavam da od nekog, pored toga što će, možda, biti zapitaniji, napravim za nijansu boljeg oca, sina, službenika, lekara... Ovo može da zvuči i pretenciozno, ali je tako. To je osobina literature još od „Ilijade“ i „Odiseje“, od tih vremena kada je ona, kao jasno vođena intelektualna misao, i nastajala.

Svakoj vašoj drami imanentan je tragični diskurs. Hoće li taj „trend“ biti prekinut u nekom novom delu ili će tragičan osećaj života i dalje „visiti“ kao neki naš usud?

- I dalje držim da nemam pravo da se bavim komedijom, a naročito ne sada, u ovom trenutku, jer živimo u državi u kojoj se sve raspada po šavovima. To bi sa moje strane stvarno bilo neukusno. Narod kojem pripadam se gasi, nestaje bukvalno. Srbi su sada kao sveća. Svaki put kad pogledaš u nju ona blešti i daje određenu vrstu svetla i topline, ali je svakog trenutka sve manja i manja. Neopozivo i definitivno.  

Svaka rec je na svom mestu! Sinisa Kovacevic je covek koji svojim recima, siba, udara tamo gde treba isterati zlo.. Nazalost "klan" istih je za sada veoma jak, dace bog da ce i reci Sinise Kovacevica jednom pobediti i osvestiti one koji mnogo toga cine a nisu ni svesni.

Veliki pisac, majstor zanata!

Nastavak na Glas javnosti...