Izvor: Politika, 03.Dec.2009, 23:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Otisak srca u srpskoj prašini
U nama se kolektivno nataložilo sve ono od Svetog Save i Kosova, do današnjih dana, kaže poznati dramski pisac
Izabrane drame Siniše Kovačevića, u izdanju Srpske književne zadruge, biće predstavljene danas u podne na sceni „Raša Plaović” Narodnog pozorišta u Beogradu. Čitalačkoj publici je, ovoga puta u tri knjige, predstavljeno devet Kovačevićevih drama: „Velika drama”, „Novo je doba”, „Virus”, „Poslednja ruka >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << pred fajront”, „Hotel Evropa”, „Srpska drama”, „Zečiji nasip”, „Đeneral Milan Nedić” i „Janez”.
Kovačević naglašava da je odrastao uz čuvene sive knjige SKZ-a, sa monogramom koji je crtao Jovan Jovanović Zmaj; zato je i izabrao da njegova dela objavi ova izdavačka kuća.
Vaše drame imaju posebnu vrstu oporosti. One su, kažete, otisak Vašeg srca na beogradskom asfaltu, u srpskoj prašini...?
One jesu otisak mog srca u beogradskoj, srpskoj, ili seoskoj prašini, zavisno od toga čime se bave, šta je njihov tematski okvir. Svako umetničko delo, bilo kojeg da je roda ili žanra, predstavlja refleksiju stvarnosti provedenu kroz određenu vrstu umetničke transmisije i senzibiliteta. I ukoliko, kao Holanđanin, pišete dramu koja se dešava na Marsu 3.615. godine, hteli vi to ili ne, vi pišete holandsku dramu, jer je vaša misao holandska. U tom smislu, ja pišem isključivo srpske drame, pa čak i onda kada ih smeštam u daleko vreme iza nas ili u neki vremenski poetički prostor ispred mene. Moji likovi ne samo da govore srpski, oni osećaju srpski, misle srpski, osim u situacijama kada nisu Srbi. Suština je u tome što bih, ako bih sutra emigrirao u pomenutu Holandiju, opet u narednih deset godina pisao srpske drame. Znači, deset godina bi trebalo da se steknu holandske akumulacije, pa da napišem dramu o emigrantima i njihovoj novoj otadžbini.
Mi nosimo vrstu kolektivnog pamćenja, određenu vrstu poetičke matrice u sebi. U nama se kolektivno nataložilo sve ono od Svetog Save i Kosova, do današnjih dana. Šekspir je isključivo, i samo, engleski pisac, čak i onda kada smešta svoje drame u Ardensku šumu, ili u Italiju.
Umetnost je svedok vremena. Vaš razvojni put obeležen je i radom na nacionalnom planu. Otuda i neki komentari da ste revizionista, budni Srbin, nacionalni pregalac. Šta vi mislite o tome?
Neću reći ništa novo ako kažem da je umetnik validniji svedok jednog vremena, čak i od novinarske profesije, duboko uvažavajući novinarstvo. Šta mislite, da li su kao određena vrsta svedočanstva validniji Nušićev „Narodni poslanik” ili novine toga vremena? Apsolutno sam siguran da o besmislu nakaradnog parlamentarizma, krizi kriterijuma tog doba, sociološkim determinantama, daleko bolje svedoči Nušićev „Narodni poslanik” nego novine, koje su tada izlazile. Možemo to da prebacimo i na novije vreme. Da li je, iz tamo nekih devedesetih godina, validnije svedočanstvo nekog televizijskog dnevnika koji kaže da se šačica ljudi skupila na Trgu Republike toga dana i slično, ili film ili drama iz tog vremena? U tom smislu, umetnost jeste svedok vremena. Vi ćete bolje analizirati izvesno vreme prateći njegovu umetnost nego njegova politička svedočanstva.
Ne znam kojom vrstom revizije bih se mogao baviti; teško je biti revizionista. Mi živimo brzo vreme koje ne dozvoljava da se čovek bavi revizijom. Ovde kod nas postoji naopako shvatanje da se autorsko delo vezuje za autora. Ono jeste njegovo u onoj meri u kojoj podrazumeva njegovu poetičku matricu. Ali, u istoriji ima mnogo primera u kojima su arhi-bitange pisale vrlo humana dela. Mora se napraviti distinkcija: ako bih sutra pokušao da napravim dramu o Hitleru, neće me, valjda, proglasiti fašistom?! Nacionalni sam pregalac u onoj meri u kojoj sam tako vaspitan od svojih roditelja, dedova" da u određenoj situaciji generišem svoju ljubav prema vlastitom narodu. Sve najveće ljubavi su iracionalne.
U svojim dramama bavite se istorijskim ličnostima, izbegličkim čemerom, stradanjima, patnjom, ljudima iz naroda, dajući se „do daske”. Šta ostavljate publici?
Bavim se istorijskim ličnostima vrlo često, ali je dramski pisac umnogome i umetnički falsifikator. Suštinska umetnost mi daje pravo da falsifikujem. Ako bih sada pisao dramu o Draži Mihailoviću i bavio se njegovim suđenjem i citirao njegove odgovore, onda bih bio feljtonista. Onog sekunda kada, kao pisac, stavim Dražu u situaciju u kojoj ga samo ja iz pozicije malog boga, koja mi je data, vidim, počinjem da falsifikujem. Ne mogu da znam kakav je razgovor vodio Draža u svojoj ćeliji sa kćerkom. U takvim situacijama oslobođen sam istorijske odgovornosti. Ispred mene je samo umetnička odgovornost. Držim da pisac, pored toga što je tu da postavlja pitanja, preuzima na sebe i tu nezahvalnu ulogu čarobnog ogledala, koje smo sretali u bajci o Snežani. Ta refleksija stvarnosti, pored obaveze da ima umetničku transpoziciju, mora da koliko-toliko odgovara realnom stanju. Oko nas jesu izbeglice, narkomani, ubice, obespravljeni, poniženi...
Zbog drame „Poslednja ruka pred fajront”, osamdesetih godina prošlog veka prozivali su Vas da u zdravu jabuku ubacujete crv. Ipak, ispostavilo se da nije bilo tako?
„Poslednja ruka pred fajront” je ono piće koje se pre razlaza ispija. Ona dakle govori o razlazu Jugoslavije. Problem ove drame jeste u tome što je o raspadu Jugoslavije govorila osamdesete godine, kada je zemlja uveliko funkcionisala. Nažalost, ne radujem se toj činjenici da sam ja bio u pravu a ne ti branitelji monolita koji su mi zamerali da u zdravu jabuku ubacujem crva.
Kada će Vaš novi dramski tekst ugledati svetla scene?
Ovih dana biće gotov moj novi komad sa radnim naslovom „Trideset godina mature” koji se bavi ljudima koji su 1978. godine maturirali, a onda 2008. godine došli da proslave tri decenije mature. Te 1978. im se činilo da su pred njima sve moguće stvari koje se ne mogu dosanjati. To je i bila takva godina u bivšoj državi. Samo je nebo bilo granica, a 30 godina posle toga ti isti ljudi, poraženi, poniženi, nalaze se da proslave, ako se to može zvati, 30 godina mature, a veče će im platiti lokalni tajkun koji je bio – najgori đak u razredu"
Borka Trebješanin
----------------------------------------------------
Tamo gde ima ravnodušja nema umetnosti
Vaše je, tvrdite, da nam stavite kamen u cipelu. Posle Vaših drama, publika se suočava sa nesanicom, nemirom... Zašto želite da proizvedete takav efekat? Da li je to poziv za buđenje?
Pa, zaista bih džabe krečio ako bi posle večeri provedene sa mnom u pozorištu ili moje televizijske serije čovek sa lakoćom prebacio jorgan preko glave i zaspao snom pravednika. Jedan moj prijatelj mi je rekao da posle moje drame nikada ne spava sa ženom. Tamo gde ima ravnodušja nema umetnosti.
[objavljeno: 04/12/2009]
