Izvor: Glas javnosti, 06.Nov.2009, 03:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Smeh je oblik jaukanja
Na Evropskom pozorišnom festivalu u Nemačkoj, otvorenom 31. oktobra, učestvuje i Beogradsko dramsko pozorište koje će se publici u Drezdenu predstaviti večeras sa crnohumornim komadom Gorana Markovića „Falsifikator“. Najnovija predstava popularnog reditelja i dramskog pisca deo je projekta „After the fall“, koji dve decenije posle pada Berlinskog zida osvetljava uticaj i dejstvo događaja iz 1989. godine na Nemačku i druge zemlje širom Evrope. U konkurenciji 17 predstava nastalih >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << na pomenutu temu u prethodne dve godine širom Starog kontinenta, „Falsifikator“ je sa još šest naslova izabran u glavni program festivala. Samim ulaskom u najuži krug predstava je na izvestan način ostvarila uspeh koji je dodatno pojačan i činjenicom da je ona jedini projekat sa prostora nekadašnje SFRJ koji je zadovoljio sve kriterijume selekcione komisije ove manifestacije, čiji su idejni pokretači Gete institut i nemačka Federalna agencija za civilno obrazovanje.
Ruglo i skepsa
- Ja sam u svojim filmovima i pozorišnim komadima u stvari pratio sopstvenu prirodu. Privatno, imam osobinu da najteže stvari izvrgavam ruglu, i obratno, da sve što je veselo senčim skepsom. U mom životu ništa nije dovoljno mračno da se ne bi moglo osvetliti sprdnjom, niti dovoljno vedro da ne bi bilo dovedeno u sumnju. Život je i ozbiljan i neozbiljan, uvek je sve pomalo pomešano...
- Činjenica da je od međunarodnog žirija uvrštena u uži izbor koji će biti prikazan u Drezdenu govori da ona prelazi granicu lokalnog - kaže Goran Marković u intervjuu za Glas javnosti. - Tome treba dodati činjenicu da je Drezden bio deo bivše Istočne Nemačke, što će, po mom mišljenju, približiti tematiku „Falsifikatora“ tamošnjoj publici. I mene samog interesuje kako će ljudi tamo reagovati na nešto što je, u krajnjoj liniji, naša lokalna tema.
„Falsifikator“ je crna komedija koja se bavi padom bivše Jugoslavije u kojoj se lični sunovrat glavnog junaka prepliće sa padom sveta u kojem živi. Da li je rušenje „Berlinskog zida“ predstavljalo inicijalnu kapislu za uvod u krvave događaje na ovim prostorima koji su usledili početkom devedesetih ili je sve, ipak, počelo mnogo ranije?
- Moja predstava polazi od hipoteze da je pad Jugoslavije počeo 1968, znači mnogo pre pada Berlinskog zida. U stvari, po meni je ta država od početka bila na klimavim nogama, iako tako nešto ne samo da nismo znali, nego nismo ni predosećali. Ali, te godine, u veoma kratkom razdoblju, dogodile su se dve stvari koje su Jugoslaviju ozbiljno uzdrmale i sa kojima „Falsifikator“ počinje. To su studentske demonstracije protiv Brozovog režima poznate kao „Lipanjska gibanja“ i eksplozija bombe u beogradskom bioskopu „20 oktobar“.
Kao scenarista i reditelj već ste se bavili Titovom epohom. Kako bi danas, sa ove distance, okarakterisali to vreme i kojoj žanrovskoj odrednici bi ono moglo da pripada?
- Vreme nema žanr, imaju ga samo dramska ostvarenja. Ja sam se tim periodom bavio u svom autobiografskom filmu „Tito i ja“ i sada u „Falsifikatoru“. U oba slučaja se radi o komedijama.
Zbog čega ste izabrali baš taj žanr?
- Zato što je, po meni, smeh jedan oblik jaukanja. Ne može vas naterati da se smejete ono što vas ne boli. Smehom, kao i suzama, iz sebe oslobađate ono što vas pritiska, tišti. Ja između jaukanja i smejanja biram ovo drugo. Ali, u oba slučaja radi se o ozbiljnim stvarima. Titova epoha je bila krajnje dramatična i ozbiljna, ali kada nastojim da je sebi i drugima objasnim, nekako mi više leži komedija nego tragedija.
Glavni junak Anđelko, iako je falsifikator, jedini je pozitivan lik u ovoj priči. Zašto i njega niste „ocrnili“, nego ste ga poštedeli?
- Za komediju je, takođe, važan paradoks koji fabrikuje komične situacije. U ovom slučaju to je činjenica da je u drami jedina poštena ličnost falsifikator, dakle neko za koga bismo rekli da je kriminalac. On pokušava nemoguće: da učini da svi ljudi budu srećni i zadovoljni životom koji imaju. To je nemoguće ostvariti legalnim sredstvima, pa zato on poseže za svojom jedinom pravom sposobnošću, a to je veština falsifikovanja. Kako je apsolutna sreća nedostižna, on je taj koji će na kraju platiti račun za iluziju koja ga je pokretala. Ma kako njegove namere bile dobre, još jednom će se pokazati da je „put do pakla popločan najboljim namerama“.
.jpg)
