Izvor: Politika, 04.Nov.2009, 23:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Smanjiti nered i haos
Zlokobna svojstva naše civilizacije i nemir našeg života u njoj nalažu ravnotežu. Drukčije, konstruktivnije ponašanje
U stotom jubilarnom „Kolu” Srpska književna zadruga objavila je knjigu Miodraga B. Protića (1922), slikara, likovnog kritičara, osnivača Muzeja savremene umetnosti u Beogradu – „Nojeva barka III”. Prvi tom ovog troknjižja, koji obuhvata period od 1900. do 1965, objavljen je 1992; drugi, u kojem su obrađeni događaji koji >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << su se zbili do kraja 20. veka pojavio se 1996. godine. U završnom, trećem tomu, autor komentariše zbivanja sve do današnjih dana: poslednji tekst je napisan 5. oktobra 2008. Na kraju trećeg toma, što je posebna dragocenost, objavljene su reprodukcije Protićevih slika i fotografije iz njegovog radnog i porodičnog albuma.
Početak trećeg milenijuma označava se kao kao kraj stare i početak nove istorije. U vremenu koje je više tehnološko a manje humanističko – šta će biti sa umetnošću?
To pitanje se postavlja zbog aktuelnog stanja u oblasti naše kulture, posebno u oblasti likovnih umetnosti čije su ustanove, muzeji, legati zatvoreni ili pogrešno postavljeni. U Evropi i svetu to pitanje je rešeno – uloga umetnosti postala je drukčija, bolja, ogromna, što sam u trećem tomu „Nojeve barke” detaljno opisao i objasnio: da je njena povećana snaga i uloga postignuta promenom muzeja koji, svojim stalnim postavkama, svekoliku umetnost prošlosti pretvaraju u prosvetiteljsku energiju sadašnjosti kako bi društvo „postalo visoko prosvećeno i neuporedivo se brže razvijalo od društva niske prosvećenosti”. Današnja kriza ukazala je na nužnost te promene, težnju ka boljim ciljevima.
Osnivač ste i prvi direktor Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, koji je otvoren 1965. godine. Srbija je pratila moderne tokove u svetskoj umetnosti?
Da. Ali, ona ih nije samo pratila već u njima i učestvovala. Muzej savremene umetnosti – Ušće, bio je na primer i njihova pozornica, izlagani su u njemu najveći umetnici HH veka. Njegova postavka otkrila je celinu, istoriju, a celina je tumačila svaku epohu i njene stvaraoce – bez čijeg prikaza je nemoguće umetnički razvoj tačno predstaviti. I postići današnju recepciju kojom se ogromnost prošlosti pretvara u ogromnost sadašnjosti. Učestvovali smo u svetskim tokovima i svojim uspešnim izlaganjima na bijenalima u Veneciji, Tokiju, Parizu, Sao Paulu, Kaselu i raznim zemljama, pa su našu umetnost, Mišel Ragon i drugi smatrali „sigurno trenutno jednom od najvažnijih u Evropi”. Prisustva u svetu potvrđuju i inostrane nezaboravne izložbe u našoj zemlji, na primer, u Muzeju na Ušću: Pikasa, Noldea, „Plavog jahača”, Klea, „Bauhausa”, Majakovskog, Tamaja, Kara, De Kuniniga, Iva Klajna, Vorhola... Muzej je mogao i da nastavi, to je i učinio, institutsko izučavanje naše moderne, da bi u budućoj ujedinjenoj Evropi „otvorenog društva” lakše nastala i otvorena potpuna istorija njene umetnosti. Blagodareći izložbama u Muzeju, pa izložbama svetskog nadrealizma Patrika Valdberga u Minhenu i Parizu, neki naši slikari i beogradski nadrealizam već su u nju upisani.
Pojam moderne umetnosti danas je veoma širok: preovlađuju instalacije, video-radovi, kompjuterske animacije. Slikari koji koriste platno i boje potisnuti su na marginu?
Reč je o nesrazmeri i ontološkoj razlici između mnogih novih antiumetničkih, antislikarskih pojava, ideologiji „smrti umetnosti”, o činjenici da je slikarstvo mnogo teža disciplina. Jer, slika nije više deskriptivna i imitativna pa ne može biti samo stvar po sebi, već stvar za nas, za opšteg i posebnog čoveka u nama, pošto je za razliku od neslike ona „nedovršen simbol” koji podrazumeva „drugog”; dijalog sa njim. Francuska je donela program Petogodišnjeg plana razvoja umetnosti i kulture u školi, jer je estetsko vaspitanje postalo interaktivni činilac svekolikog saznanja: razvoja individualnih sposobnosti; dostupnosti kulturi; smanjene nejednakosti; „glavne energije ljudske evolucije”. Slika u muzejima nije na marginama već u glavnom toku prosvećivanja. Luvr ima četrdeset hiljada posetilaca dnevno, kao i još neki čuveni muzeji.
Da li to znači da umetničku kreaciju zamenjuje protest, eksperiment, egzibicionizam?
Znači sve to istovremeno. Da ne ulazimo posebno u sociološku, političku, psihološku i drugu analizu.
Trenutno ne rade Narodni muzej i Muzej savremene umetnosti. Zatvorena je i Narodna biblioteka Srbije. Koliko to govori o nebrizi države prema kulturi?
Moj odgovor na to pitanje u trećem tomu „Nojeve barke” je miran, opširan, opisao sam i naveo samo teške, očigledne, svima poznate činjenice. Obećano je da će se Muzej savremene umetnosti obnoviti i postati ono zbog čega je osnovan: da prikaže modernu HH veka, ono što je u njoj bilo, a da se pored njega podigne galerija koja će izlagati ono što danas jeste, sadašnje umetnike i umetnost; u prvi se ide da se vidi šta je stvarno bilo, a u drugu šta se stvara. Obećano je i da će oko Muzeja ostati, i postati potpuniji, park skulpture. Tako organizovan, Muzej (i Ušće) biće uključeni u prosvetni sistem zemlje, kao ranije, prema svetskim uzorima. Ja verujem da će u doglednom vremenu biti vaspostavljen i Narodni muzej sa osmomilenijumskom postavkom.
Knjigu završavate optimistički: verujete da će biti spasene „vrednosti koje su stvorili i stvaraju priroda i čovek”?
Taj optimizam se temelji na činjenici da čovek, zajedno sa prirodom, mora stvarati vrednosti. Razumevanje svake novine zavisi od razumevanja postojeće duhovne grandioznosti celine. Zlokobna svojstva naše civilizacije i nemir našeg života u njoj nalažu ravnotežu. Drukčije, konstruktivnije ponašanje: individualnom duhovom formom stvaralački smanjiti nered i haos. Zato sledeću graditeljku revoluciju – promenu istorije, ciljeva i sredstava – mora podići i moralna i intelektualna elita. U ovoj knjizi je naglašeno da je napuštanje potvrđenih istina kobno, a njihovo izvesno ponavljanje neizbežno. Ko se danas ne bi složio sa Kjerkegorom „Da sam Bog nije želeo ponavljanje, svet nikada ne bi nastao. Svet postoji zato što je ponavljanje”? Ili sa Platonom, koji je zastupao „razumno aktivnu kulturu, mudrost koja ulazi u konkretan život i praktičan rad”? Eto, ukratko, moj optimizam je u tome.
Zoran Radisavljević
[objavljeno: 05/11/2009]
