Izvor: Politika, 05.Nov.2010, 23:17 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Slobodarenje Nebojše Popova
U „Iskušavanju slobode – Srbiji na prelazu vekova“ (Službeni glasnik, 2010), knjizi izabranih i prema temama sortiranih ogleda i članaka objavljivanih tokom poslednjih dvadeset godina, uglavnom u listu „Republika“, Nebojša Popov o svom javnom angažmanu kaže: „Tragao sam za svojim identitetom u procesu demokratskih promena društva i države, gde pripadam i rođenjem i vlastitim izborom.“ I doista, društvenost i identitet tako su srasli kod Popova da je njegova intelektualna >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << biografija ujedno i kritička istorija savremenog srpskog društva.
U skladu sa Hegelovim stavom da čovek može biti slobodan samo ako su svi slobodni, i Marksovim – da je slobodan razvoj svakog pojedinca uslov slobode za sve, Popov je traganje za ličnom slobodom spojio sa nastojanjem za demokratizaciju društva, i to je bit njegove intelektualne angažovanosti (i njegovih socioloških istraživanja).
Pola veka protiv represija državnog aparata, Nebojša Popov je i učesnik u važnim događanjima u društvu i, istovremeno, sociolog koji te iste događaje proučava. Njegovi tekstovi i knjige iscrpne su analize kriznih zbivanja u kojima je, s jedne strane, osvajana dotle neiskušana sloboda, a sa druge, gušena već osvojena. Njegovo delo bismo mogli okarakterisati kao istoriju i teoriju slobodarenja u Srbiji.
Otkrivanje pravih uzroka, povoda i paralelnih tokova prevratnih društvenih pojava, uočavanje bitnosti na margini i raskrinkavanje obmana u središtu manifestacija vlasti, postupci su sociološke analize koji su dovodili do zabrana i skrajnjivanja njegovih tekstova i knjiga, a danas dovode do marginalizacije i finansijskog gušenja lista „Republika“, u kojem je Popov glavni i odgovorni urednik. To rečito govori o društvenom statusu kritičkog mišljenja kod nas.
I o najgrozomornijim sadržajima Popov piše bez afekta, o njihovim akterima, pak, bez cinizma, hladno kao da skalpelom pravi anatomski rez na socijalnom tkivu. Kao sociolog, on se čuva visokoparnog tona, kao što se kao javna ličnost čuva statusa političke žrtve ili disidenta, iako je bio i jedno i drugo. On naprosto zna koliko je, pre svega po javnost, opasno kad se pojedinac predstavlja i prihvata kao institucija. Takve, po ugledu na Branislava Nušića i njegovog Jovanču Micića, Popov, ne bez ironije, naziva „firma čovek“.
Delujući i u najtežim uslovima, Popovu ostaje potpuno strano raspoloženje defetizma. Ako se sada prisetimo samo njegovih akcija/hepeninga pod nazivom „Opasuljivanje“, kada je, u gluvo doba Miloševićeve oligarhije, kuvao pasulj na javnim mestima za sve prisutne, spajajući tako jedan žargonski izraz koji znači „doći pameti“, „prizvati se sebi“, sa nasušnom potrebom da se utoli glad, i to u zemlji ogromnog broja gladnih – uviđamo da je tu posredi bila jedna kritička karnevalizacija koja u traumatičnim trenucima čoveku optimistično sugeriše da on u sebi i u drugom ima resurse za slobodu i preoblikovanje društva.
U istraživanju slobodarskih pokreta u nacionalnoj istoriji, od Prvog srpskog ustanka do studentske pobune 1968, protesta tokom devedesetih, do najnovijih štrajkova radnika, Popov zastupa ključnu tezu da je represija režima, u stvari, naličje. S jedne strane se nagomilava nasilje, s druge se, pak, taloži iskušavanje slobode. Potencijal ovog taloženje zavisi od sećanja. Kod nas je, ne slučajno, na snazi inercija zaborava ovih slobodarskih težnji unutar raznih pokreta, tvrdi Popov. Inercija zaborava dovodi do inercije i hibernacije javnosti, ključne institucije demokratije.
Druga bitna odlika intelektualnog i javnog angažmana pisca „Iskušavanja slobode“ jeste njegovo poimanje fenomena krize. Kao što smatra da je katarza u društvu mogućna i neophodna, i da nastupa pošto se javnost suoči sa rđavom savešću javnog mnjenja, on i krizu poima kao jedan „klinički“ momenat društva. Kriza je „stanje u kojem ’pada odluka’ o tome šta će prevagnuti: život ili smrt“.
Kad u svetlu ovakvog poimanja razmotrimo „nalaz“ Popova da je današnje naše društvo „u permanentnoj krizi“, šta uviđamo? Prvo to da produžena kriza postaje stil života. Drugo, zaborav da je rešenje moguće i da je skriveno u javnosti. Treće, nekome, ipak, to stanje odgovara. Kome?
„Umesto stvaranja modernog društva i države zabasalo se u refeudalizaciju, odnosno novo srastanje društva i države. Na delu je podela vlasti na ’feude’ kojima gospodare partijski staleži, srazmerno rezultatima glasanja. Partijski vrhovi, s osloncem na lojalne birače, postaju faktički nosioci suvereniteta, umesto građana i naroda“, piše Popov, i to je odgovor na postavljeno potanje. Problem je, dakle, u načinu vladanja; problem je politički sistem. Kako se on rešava? Najpre, donošenjem novog ustava koji bi odlučno raskinuo sa autoritarnom prošlošću, što je kobno propušteno pre deset godina, jer bez takvog Ustava nema ustavne demokratije, a bez ustavne demokratije nema uspešne tranzicije.
Evo pozitivnog primera! Nedavno održana „Parada ponosa“ bila bi onemogućena bez zdušnog partnerstva policije koja je branila zakonsko pravo organizatora i učesnika na ovu manifestaciju, bez obzira, pri tom, na lični odnos svakog od policajaca prema pomenutom pravu. Možda devedeset procenata policajaca i ima negativan odnos prema „Paradi ponosa“, kako je rekao ministar policije, iako je to sumnjiv podatak, ali to nije važno. Važno je da policija postupa po ustavnoj odredbi koja je pravedna, a pravedna je stoga što favorizuje slobodu, a ne represiju.
Ukratko, slobodarske težnje, kojima je svoje delo posvetio i Nebojša Popov, satisfakciju imaju tek kada se pretvore u zakone i postanu zagarantovana prava.
Zlatko Paković
objavljeno: 06.11.2010.
