Izvor: Blic, 18.Okt.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Siarei Cimokau
Siarei Cimokau
Grafički kolektiv
Kao staro dobro vino: ova se izložba degustira uz lagodnost koju izaziva gutljaj crnog kada se drži u ustima dok se ne oseti sva njegova opojnost. Ništa na njoj ne narušava spokoj nagog ženskog tela oplemenjenog detaljema kao što je školjka, ili mesec, ili jabuka, ptica ili ogledalo. Sve je tu promišljeno da ne iritira, već da godi oku, ali i duši, jer jedno bez drugog ne ide.
Jedina definicija lepog koja stoji u >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << svakoj prilici, jeste sklad. Njega prvo registruje oko. Posmatrati grafike beloruskog umetnika (čiji su radovi pohranjeni u Muzeju moderne u Minsku, Muzeju 'Marka Šagala' u Vitebsku, Galeriji 'Valentovsko'u Drezdenu, Galeriji 'Katarzini' u Varšavi…), laureata 'Zlatnog pera' 2003. godine, znači upitati se: šta mi se to na njima sviđa kad mi je sve prepoznatljivo. Nežan, linearan crtež, tela fino oblikovana, s merom i ukusom, boja leži baš kako treba, lica su blaga, uspavana, izdužena kao na estampama – ništa ne iritira i ništa ne remeti red.
Ima umetnika čija upitanost nalikuju filozofima. Njihovo je delo s umetničkog stanovišta katkad sumnjivo upravo zato što je suviše angažovano. Ali, ima i onih koji pre svega veruju u večne istine i njima se bave po cenu da ne budu 'napredni' (neki ih nazivaju i komercijalnim!). Siarei Cimokau je jedan od njih. A njegova grafička veština, skladna kompozicija i dopadljiv motiv, jesu činioci lepote koja se još od starih vremena degustira bez obzira na sve mene. I bez obzira koliko je čovek danas sluđen (čak i umetnošću koja mu kao svoje delo nudi svakojake zagonetke), on ne može da se otrgne bar od potrebe za harminijom makar je ne dostigao. Makar je samo prepoznavao na ovakvim (umirujućim) izložbama.
Puk
(Petko Vojnić Purčar, Ljubavi Blanke Kolak, Petko studio..., 2005)
Posle Drugog svetskog rata, dok pobeđeni svet (sistem vrednosti) još uvek nije zamenjen novim, junakinja romana, Blanka, samo je naivna devojčica ('neispisana tablica') koja deli ukus (zanos i zablude) vladajuće većine. Njena udaja za majora, nastojanje da se 'dočepa asfalta', kao i pohađanje kursa za fotografe, nepogrešivi su pokazatelji menjanja trendova koji su, posle 'vrijemena oficira', diktirali preseljenje iz sela u grad, a zatim i tzv. emancipaciju žena. Dok je beskarakterna junakinja odraz nacije (kao mase koja ne zna da li je jugoslovenska, srpska ili hrvatska), njen ('ljubavni') život je ogledalo političke istorije, pune grotesknih preokreta; Blankini 'partneri', od supruga Pavla ('apostola' socijalizma), preko okorelog bludnika Bomberga (oličenja 'zapadnih vetrova') do saradnika Domoljuba (znaka snaženja nacionalizma), predstavnici su ideologija koje zavode potkupljivu gomilu. Pošto je, posle mnogih hvatanja za (pogrešnu) slamku, dospela na psihijatriju, Blanka je samo prividno (slobodoumna) opozicija (građanskoj) većini; njena samoća i čežnja za holivudskim razvojem događaja uobičajene su u društvu (i čovečanstvu) razbijenom na otuđene pojedince. Iako često i surovo varana, ona nije nevina žrtva, već, od početka pritajeno nečista i sklona perverziji, ledena prostitutka koja ne zna za ljubav, već samo za kratkoročne i prilično jeftine interese; pri tom se 'žilav i otporan ovdašnji pučki duh', simbolično predstavljen u divljačkom svadbenom veselju, uopšte ne menja, a Blankina sudbina je, ispunjena umetničkom karijerom u Njujorku, njegov odgovarajući izraz.
Purčar se temom, načinom i ciljem pripovedanja suprotstavlja ukusu (navikama, pa i interesovanjima) savremenog (obrazovanog) čitaoca i rizikuje da zvuči zastarelo i prevaziđeno.
