Izvor: Blic, 23.Jan.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Seljaci u točku
Seljaci u točku
Halucinantni, duboko uznemirijući proces korespondencije između televizije i realnosti započet je u petak uveče, »puzećim« kajronom na kome je pisalo: »Posle emisije «Grand šou« pogledajte domaću komediju »Seljaci«. Šta je to trebalo da znači? Šta je superiorni, neodoljivi i neumoljivi elektronski um želeo da nam saopšti? Da nema kraja? Da posle jednog dolazi drugo, a zatim opet prvo i tako u nedogled? Da su »seljaci« jedino što je stvarno >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << »grand« (veliko & moćno) u Srbiji? Da »domaća komedija« ima ime? Da je krajnji užas ljudskog postojanja, u kome svaka težnja za plemenitijim, razboritijim i svetlijim oblicima postojanja i delovanja automatski okida mehanizam za ruganje, izjednačavajući - ledenom brutalnošću teško retardiranog, bolesno ambicioznog i po mogućstvu demokratski izabranog diktatora - humor sa podsmehom, nešto u čemu se može istinski uživati? Da radost raste u srazmeri sa poniženjem? Da treba biti strpljiv i vedar u redu za klanje? Da je Pinhed bio potpuno u pravu kad je u jednom od »Hellreisera« izgovorio čuvenu rečenicu: »Dobro došli u najveći od svih košmara: realnost«? Da nikakvog izbora nema i da je imperativ (»pogledajte«) jedini oblik komunikacije koji televizijski gledaoci (drugo ime za »narod«) razumeju?
Ne znam za vas, ali, priznajem, nisam se usudio da ne »pogledam«. Kao nagrada za tu svesnu i strašnu žrtvu, sledeće večeri, zaoblaznim, tajnim putem sa Zapada, preko kanala »Discovery« i emisije »Brainiac«, stigao je zajednički odgovor na sva nabrojana pitanja. Izvesna gledateljka želela je da sazna da li hrčak koji trči u točku može proizvesti dovoljno enerije za napajanje TV prijemnika. Posle izvođenja dokaznog eksperimenta, zaključak je bio precizan i nedvosmislen: ne može.
Viktorija Radič
Sredinom prošlog leta objavljena je izvrsna, dobro dokumentovana monografija o životu i delu Danila Kiša. Izdavač mali (Forum pisaca), autor Viktorija Radič, mađarski teoretičar književnosti i esejista, ne živi ovde i ne sedi po književnim kafanama, knjiga nije imala ni deseti deo odjeka kao jedna druga o Kišu, objavljena nekako u isto vreme, ali mrzilačka, antisemitska, sa snažnom potporom kritičara-urednika okupljenih u izdavačkoj kući Narodna knjiga. Ovih dana, u jednom novinskom intervjuu Viktorija Radič je govorila o radu na ovoj knjizi i uzgred rekla kako bi njena knjiga bila bolja i sažetija da je imala dobroj urednika i redaktora.
U razvijenim kulturama urednici i lektori sa velikim ovlašćenjima i stvaralačkim doprinosom se podrazumevaju. Hemingvej, Fokner i Ficdžerald su imali ovu vrstu pomoći i podrške, a u jednoj nedavno objavljenoj biografiji Semjula Beketa otkriveno je da je ovaj nepristupačan i strog pisac imao svog dragocenog urednika, gospođu Babaru Brej sa Trećeg programa Bi-Bi-Sija. U onoj staroj Jugoslaviji i naša izdavačka delatnost imala je značajne urednike. Bilo pa se zaboravilo. Sada, u poslednjih dvadesetak godina, suštinska uloga urednika redaktora se izgubila. Mnoge domaće knjige izlaze bez ozbiljnije redakture, pa i korekture. Ako izdvojimo Klio, Paideju i Geopoetiku, uz neke manje izdavačke kuće van Beograda, gotovo da smo iscrpli pozitivne primere. Kao da se zaboravilo da je i Ivo Andrić imao svog pažljivog lektora, gospođu Veru Stojić.
