Izvor: Blic, 13.Avg.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Scene za pamćenje
Scene za pamćenje
Prošli put povodom premijere 'Hamleta' u Budvi (JDP, 'Grad teatar' i MESS) izračunao sam da sam video oko pedesetak tragedija o danskom kraljeviću. Pokušao sam da se setim što najboljih što najgorih rešenja koja su mi se urezala u pamćenje.
Iz 'Hamleta' na Taganki Jurija Ljubimova pamtim pokretnu zavesu Borovskog koja je neuminto brisala tragične prizore, a još mi u ušima odjekuje uz gitaru prozukli glas Visockog.
Pamtim na majušnoj >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << sceni Kamra teatra u Budimpešti Žambekijevog Hamleta izuzetne ružnoće, ali i izuzetne energije.
Iz Ristićeve predstave u KPGT-a pamtim iz 1980. godine jasnu aluziju na smrt čoveka koji je umro tek tog minulog proleća.
Iz Bourekove lutkarske predstave pamtim u finalu ludo duhovitu jednominutnu varijantu 'Hamleta' u kojoj je ipak bilo prikazano sve ono najbitnije.
Iz predstave turskog ansambla u Skoplju u režiji Brezovca sećam se da kako do kraja nisam razaznao ko je kralj, a ko Hamlet, toliko je Šekspir bio dekonstruisan.
U ruskom filmu sećam se kako se između nogu Hamleta Smoktunovskog motala obična seoska živina.
U Berlinu, a zatim na Bitefu, gledao sam prvog debeljuškastog Hamleta, koga je u režiji Bena Besona tumačio mladi reditelj Manfred Karge.
Iz one-man showa Boba Vilsona sećaću se više njegove impresivne scenografije nego glume.
Iz filma Lorensa Olivijea i predstave Keneta Brane ne sećam se ničega.
Iz najnovijeg 'Hamleta' uveren sam da ću se sećati 'mišolovke' i Mićanovićevog glasa pozajmljenog lutka u 'svim' ulogama.
Čisto i prljavo
Sudeći po reklamama kojima nas oglašivači maltretiraju prekidajući sportske prenose u najodsudnijem trenutku, ili film u času kada se otkriva ubica ili dolazi 'do najgoreg' među zaljubljenim junacima, mi smo zapravo samo moneta za potkusurivanje u međusobnom ratu reklamnih oglašivača, koji se vodi do poslednje kapi naše krvi. Iako se novim zakonom predviđa regulacija u ovoj oblasti, oglašivački trendovi u našoj stvarnosti, inače obeleženoj haosom, pokazuju neku vrstu pravilnosti.
Ako obratite pažnju na to šta se u najvećoj meri reklamira u poslednjih par godina, možete steći utisak da je ovdašnja publika tretirana samo iz aspekta dva reda pojava, skoro mitski svedenih na kategorije uživanja i higijene. Do pre godinu dana fantazam uživanja bio je u direktnoj vezi sa ispijanjem kafe čiji su brojni proizvođači, u međusobnom utrkivanju, bili pata karta s agresivnošću promotera filozofije 'onih dana', koja je preko udobnosti uložaka sa krilcima zapravo parodirala i demistifikovala intimni ženski univerzum.
To što su kafa i krilca ustuknuli pred novim modelom kodiranja uživanja i higijene, oličenim u paru PIVO/ PRAŠAK, ne znači, naravno, da su ljudi odustali od kafe ili, ne daj bože, žene izgubile 'one dane'. Opsesivno reklamiranje piva ne treba razumeti u smislu navođenja mlade muške populacije na fantazam o muževnosti, drugarstvu, ili šta god već da je preko lakog alkoholnog pića upisano u određeni spot ili slogan, kao što ni dodijavanje pričom o 'tvrdokornim' mrljama i prljavštini koja nas vreba sa svih strana, a sa kojom treba žene da se izbore, ne treba interpretirati u smislu tradicionalizma polnih stereotipa, iako su oni nedvosmisleni.
Pre se radi o jednom opštem trendu savremene kulture u kojem je najzanimljiviji vid reklame zapravo njen nestanak, njeno rastvaranje kao medijuma. Postajući samoj sebi najbolja roba, ona zapravo parodira svet ponude i potražnje, ogoljavajući tranziciju kao društveno polje u kojem se zarad preraspodele sfera moći, tajkunska logika međusobnog ratovanja, promoviše kao modus operandi.
