Izvor: Blic, 04.Avg.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Šarm, i kako ga steći
Šarm, i kako ga steći
Srbija, ta nova država koju njena aktuelna vlast nije htela, našla se na međunarodnoj vetrometini: odjednom valja smisliti po čemu se to prepoznaje, šta je njen ikonički znak, kojom slikom ona pokorava gledaočev aparat za recepciju.
Jer, svet – to su slike_arhiva. Slike bude asocijacije, a misli, i sa njima slogani, brendovi, kopirajtovi, kako se to sve već stručno kaže, dolaze posle. Primerice, kada prosečan svetski televizijsko-medijski >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << potrošač vidi sliku malog ostrva u intenzivno modrom moru, seti se da je reč o 'Zemlji hiljadu otoka', čini mu se da je već negde čuo slogan 'Mediteran, kakav je nekad bio', i onda zna da je reč o Hrvatskoj. Posle se može setiti Gorana Višnjića, glumca iz neke visoko rejtingovane holivudska sapunice, kockica na dresovima nacionalnih sportskih timova, kravata koji su se prvi put Evropom zavijorile na hrvatskim viteškim postrojbama za tridestogodišnjeg rata, čipke koju je JNA napravila na fasadama Vukovara. Sve su to znaci za jednu zemlju, državu ili naciju, kako ko voli.
Jedina ovdašnja slika koja budi asocijacije jeste namrkopičeno lice pokojnog 'Balkanskog kasapina'. To baš i nije neki dobar ulaz u 'brendiranje Srbije'.
I kada se vaskolika javnost pita šta će biti sa onih milijardu što ih je država stekla prodajom mobilne telefonije, onda se valja nadati kako će neko najpre rešiti da popravi sam proizvod zvani Srbija, pa tek onda pokušati da smisli neku sličicu kojom će se - kasnije, kada zdrava hrana, lepe devojke i ono divlje prirode što je još ostalo ovde, postanu bliski nama samima – uticati na svest globalnih konzumenata slika. Naravno, ukoliko se taj novac ne upotrebi na nešto drugo. Plaćanje ratne odštete, recimo.
Upljuvane trube, pečeno masno crveno meso, vojnička uniforma kao narodna nošnja i opšti primitivizam, to je više stvar za unutrašnju upotrebu.
Nadnica za strah
'Posejdon' reditelja Volfganga Petersena
Filmovi koji se bave velikim katastrofama (na kopnu, moru ili pod vodom) računaju na gledaočevo saosećanje i strepnju ukoliko ljudske žrtve u njima nisu samo puke statističke stavke. 'Posejdon' (god. proizvodnje: 2006. trajanje: 99 min.) preuzeo je ime broda po kojem je davne l972. načinjen spektakularni film. Ipak, ovde nije reč o rimejku, jer iz prethodnog filma pamtimo barem dva sočna lika, bogate Jevrejke (Šeli Vinters) i sveštenika propovedničke retorike (Džin Hekman). Nešto slično ne postoji u delu reditelja Volfganga Petersena. On se zadovoljio osnovnim motivom o savršenom brodu koji pod udarom džinovskog talasa biva okrenut naopačke i počinje lagano da tone.
Smatrajući da je tehnički vid priče o brodu sa mnogo paluba i odvojenih segmenata u koje voda prodire postepeno dovoljno zanimljiv, reditelj je, sledeći aljkavo urađen scenario Marka Protoševića, samo naznačio glavne junake koji će već posle dvadesetak minuta filma krenuti u samostalnu akciju spasavanja, prema otvorima za brodske propelere. Kurt Rasel igra nekadašnjeg gradonačelnika Njujorka (!) koji je na put poveo ćerku i budućeg zeta, brinući za dubinu ćerkinog dekoltea (brineš za blizance, kaže ćerka, u retkom trenutku filma koji pokušava da bude duhovit). Tu je još nekoliko putnika, kojima pomaže kelner na brodu, koji je uspeo da u brod ubaci devojku kao slepog putnika. I, naravno, u prvoj opasnijoj situaciji, oni prvi stradaju.
Krećući se po delovima broda koji neprekidno odjekuje od eksplozija i prodora vode, ova grupa uvek uspeva da umakne kad voda dođe do grla. Biće još žrtava, dok su već posle prvog udara gotovo svi putnici nastradali slušajući autoritativnog kapetana broda koji im je rekao da su bezbedni u glavnoj brodskoj dvorani. Nećemo reći da smo zbog priglupih dijaloga ostali ravnodušni prema junacima koji se bore za spas. Film će pravi uspeh postići kad na osnovu njega bude napravljena video-igrica. Put ka spasu biće u našim rukama.
|
