Izvor: Politika, 10.Jun.2011, 23:12 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sarkozijev džoging: u šortsu do Jelisejske palate
Kad demokratija ustupi svoju armiju medijima, ona postaje njihov talac. To je vrsta zle kobi aktuelne politike koju je Žan Bodrijar perfektno dijagnostikovao: onaj ko pravi spektakle, od spektakla će i stradati, kaže francuski teoretičar Kristijan Salmon, autor knjige „Storiteling (ili pričam ti priču)“
Priče su postale toliko atraktivne u našoj kulturi da se neki ljudi brinu da bi mogle da zamene racionalno razmišljanje. Ovom knjigom hteo sam da opišem novi period >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << istorije, jedno donkihotovsko putovanje i borbu sa lažnim pričama, kaže Kristijan Salmon, francuski teoretičar, autor knjige „Storiteling (ili pričam ti priču)“ u kojoj razobličava reklamnu manipulaciju svojstvenu našem vremenu, pogotovo u politici.
Više nije važno koliko vrediš, nego kakvu priču pričaš o sebi makar ona bila (a uglavnom jeste) čista manipulacija! „Storiteling“ je pojava iza koje se kriju kako menadžeri velikih kompanija, tako i političari. Oni su veliki „storiteleri“. Kad vam vaš menadžer priča o tehnološkom višku, on zapravo krije svoju nesposobnost da uspešno vodi kompaniju. Kada političar počne sa svojim govorima, zna se: nije sposoban ništa da uradi. „Storiteling“ je odgovor na krizu, on zamagljuje realnost, nesposobne predstavlja kao sposobne, a po potrebi i obrnuto, zaključuje čitalac.
Ova knjiga objavljena je i kod nas u izdanju „Klija“, a isti izdavač će uskoro objaviti i Salmonovu „Strategiju Šeherezade“, nastavak „Storitelinga“, u kojoj je autor, kao što sam kaže, pokušao da napravi kolektivni portret nove generacije političara, postdemokratski, jednu vrstu mutanta posle smrti politike, koji je jednom nogom u Gutenbergovoj galaksiji a drugom u veb-sferi.
Kristijan Salmon, teoretičar, pisac i istraživač u Centru za istraživanje za umetnost i jezik (CNRS) u Parizu, gostovaće u Beogradu 15. juna u Francuskom institutu, dok će sledećeg dana govoriti studentima FON-a. Osnovao je Međunarodni parlament pisaca, organizaciju koja se zalaže za kreativnu slobodu pisaca širom sveta. Bio je književni kritičar u listu „Liberasion“, a danas piše kolumne u „Mondu“.
U knjizi „Storiteling” pokušavate da objasnite veliki uticaj „storitelinga“ na političke govore u SAD. Da li je po vama i Barak Obama „storiteler“?
Obama – to je umetnost „storitelinga“ dovedena do same srži! Njegov savetnik Dejvid Akselrod, kojeg „Njujork tajms” naziva „Obaminim propovedačem”, stvorio je pravu legendu: legendu globalnog čoveka u eri globalizacije. Režirao je putovanje svog heroja: Havaji, Džakarta, Los Anđeles, Čikago, Vašington. Ujedno je to i putovanje kroz vreme, sa osvrtima na znake koji podsećaju na Abrahama Linkolna ili Martina Lutera Kinga i time Obamu upisuju u američku istoriju. Inteligentna upotreba Interneta dozvolila je da Obamina kampanja bude tako uspešna. Treba razumeti da ono što ja nazivam „storiteling mašinom” ne sadrži samo pričanje priča.
Koji političari su danas najveći „storiteleri”?
Teško je napraviti hijerarhiju među političkim „storitelerima“, ali možemo navesti Klintona, Buša, Blera, Berluskonija, Sarkozija… Ima dovoljno argumenata da se tu nađe i Sara Pejlin.
U hipermedijskim društvima, preplavljenim neprekidnom plimom informacija, sposobnost pravljenja jedne političke vizije nije povezana sa racionalnim argumentima, već je pričanje priča postalo ključ osvajanja moći i izvršenja. Za političare kao i za novinare, manje je važno da informišu javnost o izvršnim odlukama. Više je tu reč o kreiranju carstva koje će opčiniti, o narodu heroja i antiheroja, u kome je građanin-akter pozvan da učestvuje kao čitalac zarobljen pričom. Predsednička kampanja je jedan veliki festival pričanja u kome su mediji istovremeno i akter, i hor, i javnost. Kandidat koji pobedi je onaj čije su priče došle do najvećeg broja birača.
Pomenuli ste Sarkozija, kojeg u knjizi nazivate „glumcem predsednikom“. Da li je on trenutno najveći „storiteler” u Francuskoj?
Od trenutka kada je u maju 2007. godine džogirao u šortsu i trčećim korakom se popeo uz stepenice predsedničke palate, pa sve do organizovanja samita G-8 koji je ojačao njegovu predsedničku poziciju, „sezona sarkosizma” konstituisala je jedan bogat feljton pun kontrasta. Promenom stila i političkim preokretima, on neprestano redizajnira sliku predsedničke funkcije tokom tri godine. „Dobar glumac, dobra potka, dobra priča.“ To je tajna političkog marketinga, kao što kaže Kristof Lamber, član Sarkozijeve strateške jedinice zadužene za pi-ar. „Treba primeniti zakone filma na politiku i od politike napraviti spektakl.” Ni Žak Segela ne misli drugačije kada za jednu predsednikovu televizijsku emisiju tvrdi: „Neurotični narod će prisustvovati začuđujućoj emisiji.”
Termini „scena”, „scenario” ili „storilajn” koji su pripadali svetu TV serija zavladali su uvodnim člancima o politici. Da li nam to govori da nas loši režiseri nasilno guraju u sapunicu čiju besmislenost vidimo, ali nemamo moć da je „skinemo” sa programa?
Ima nešto hipnotično u formi pričanja. Moć jedne priče nije samo u anegdoti koju ona nosi sa sobom. Dovoljno je pomisliti na Hičkokove divne narativne mašine da bismo se prisetili da su napetost, iščekivanje i efekat iznenađenja u osnovi onoga što održava pažnju čitalaca. Oni koji rade upotrebu strategije pričanja, marketinški stručnjaci, menadžeri ili politički komunikolozi ne zadovoljavaju se samo pričanjem priča. Oni ulažu napor da „sagrade povezane sekvence“, kako kaže Nikola Sarkozi, što znači da savladaju narativnu tenziju događaja i sačuvaju što je moguće duže pažnju javnosti.
Da li je „storiteling“ samo beg od odgovornosti pošto u knjizi lepo rekoste da imenovanje novog predsednika od sada više liči na ulazak u roman nego na preuzimanje dužnosti?
U sarkosizmu se svakog dana odgovara na probleme ne pomoću projekata i rešenja nego pomoću „elemenata jezika“, interpretacija i priča koje menjaju percepciju stvarnosti. To su takozvane politike zarobljavanja pažnje koje sve više i više miniraju funkcionisanje demokratije.
Ali ove politike pažnje nisu više privilegija jednog naratora, unikatnog, opremljenog jenom vrstom narativnog monopola. One su napravljene od jednog odašiljača različitog intenziteta, koji svako upotrebljava za svoj račun, pokušavajući da nametne mišljenje i da mobiliše pažnju javnosti. Godine 2005. uragan „Katrina” je sproveo u delo za nekoliko časova sve ono što je Džordž Buš rušio svojim mnogobrojnim velikim diplomatskim greškama tokom svog mandata. „Momenat ’Katrina’“ jednog predsednika postao je metafora kraja mandata pre vremena. On slika onaj momenat kada jedan predsednik gubi istovremeno poverenje birača i svoj kredibilitet kao politički narator. To je ono što je stiglo Tonija Blera i Džordža Buša juče i ono što stiže Silvija Berluskonija i Nikolu Sarkozija danas.
Vi, dakle, predviđate kraj tih strategija?
Inflacija priča ruinira kredibilitet naratora. Godinu dana pred izbore Sarkozijeva popularnost je na dnu lestvice, pokazuju istraživanja. Sada kada je njegova žena trudna, on može pokušati da izazove simpatije izigravajući srećnog tatu, ali priča takođe može da se okrene protiv njega: Francuzi će možda poželeti da mu daju roditeljsko odsustvo.
Da li smatrate da je i afera s Dominikom Stros-Kanom samo jedna velika manipulacija s ciljem da se iz političkog života ukloni čovek koji je mogao biti pretnja Sarkoziju na izborima 2012?
U Francuskoj je zgranuta štampa plakala nad nestankom svog omiljenog kandidata, a 57 odsto Francuza je pomislilo da je reč o političkoj zaveri u cilju eliminisanja Stros-Kana iz izborne trke. Drugi su pomislili da je lider MMF-a bio žrtva zamke. Pričalo se još o svemu i svačemu. Stros-Kan može biti kriv ili nevin za ono za šta ga optužuju. Čak i da ga pravda opere od optužbi, njegov politički pad ilustruje duboku krizu političkog sektora, pa možda i sam kraj predstavničkog sistema. Demokratije su bolesne. Američki sociolog Ričard Senet je već sedamdesetih godina najavio ovaj pad javne ličnosti, predviđajući dolazak profanog oblika harizme koja više neće crpeti korene iz kolektivne istorije već iz biografije i ličnih kvaliteta političkog lidera.
Hoćete da kažete da bi slučaj Dominika Stros-Kana mogao da bude i prekretnica u političkom životu?
Za mene ovaj svetski događaj i bezbroj komentara koje je izazvao označavaju jedan mučan kraj epohe, one u kojoj je politika još imala razuma. Pad javne ličnosti u svet intime, mešanje privatnog i javnog života, zloupotreba „storitelinga“ dovela je do užasne scene da vidimo čoveka, koji je sve do tada bio na vrhuncu moći, između četiri policajca, sa lisicama na rukama. Nije reč samo o Stros-Kanu koji je bio izložen javnoj sramoti, već o političarima generalno. Uostalom, posle ove afere dvojica političara u Francuskoj takođe su optuženi zbog sličnih stvari. Prvi, ministar, optužen za seksualno uznemiravanje, morao je da podnese ostavku, dok je drugi, bivši ministar, javno optužen za pedofiliju. I to je, bez sumnje, tek početak. Kad demokratija ustupi svoju armiju medijima, ona postaje njihov talac. To je vrsta zle kobi aktuelne politike koju je Žan Bodrijar perfektno dijagnostikovao: onaj ko pravi spektakle, od spektakla će i stradati!
Gordana Popović
objavljeno: 11.06.2011.
