Izvor: Politika, 24.Jan.2015, 22:58   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Sa svakom predstavom nesvesno rizikujem

Mislim da su se najbolje predstave rađale u zadnjoj četvrtini 20. veka, a ta dostignuća nisu za bacanje jer se upotrebljavaju i danas

Andraš Urban, nagrađivani reditelj sa severa zemlje, na sceni Bitef teatra u Beogradu radi predstavu „Kratka priča o antihristu”, po delu Vladimira Solovjeva „Tri razgovora”. Premijera je u nedelju uveče, 25. januara u 20 časova. Dramaturg je Jelena Bogavac, kompozitor Irena Popović, Aniko Kiš, saradnik na scenskom pokretu.

>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << />U glumačkoj ekipi su Marta Bereš, Ana Marković, Danijela Petković i Suzana Lukić. Tu su i muzičari Danilo Tirnanić ( bubnjevi), Ivan Mirković (harmonika), Nikola Dragović (violina).

Andraš Urban je prošlogodišnji, 37. laureat „Politikine” nagrade za najbolju režiju na Bitefu, a nagrađen je jednoglasnom odlukom žirija za režiju predstave „Neoplanta”, u produkciji Novosadskog pozorišta.

Solovjev je tvrdio da će religije ujediniti antihrist, onaj kojeg Sveti Pavle naziva „čovekom bezakonja”. Kojom scenskom formom ćete pročitati ovo delo budući da nikada niste smatrali da je predstava samo rezultat dramskog teksta ?

I dalje radim u interaktivnom odnosu sa glumcima. Jako je bitno kako oni doživljavaju, preživljavaju određene teme i momente, i tu komunikaciju sa sobom. Ono što je bitno, to nije dramska forma. Povremeno sam čuo da je forma ili jezik kojom se bavim: retro-forma. Onda se upitam da li se i ono što se dešava 150 godina u pozorištima koje se predstavlja kao savremeni teatar smatra retro-formom. Mislim da su se najbolje predstave rađale u zadnjoj četvrtini 20. veka, a ta dostignuća nisu za bacanje jer se upotrebljavaju i danas. Pokušavam da se atrikulišem u pozorištu tako da ne iznosim teze, niti se bavim njihovim rušenjem. Priča o antihristu, svakako je i priča i o Hristu. Nije ta dvopolnost u stvari istina, već celokupni umetnički sadržaj, odnosno, složena forma koju doživljavamo intelektualno, emotivno, i intuitivno. O tim nivoima mora da se vodi računa. Oni se dopunjuju i stvaraju celinu koju mi i ne moramo stalno, racionalno da pretapamo u određene reči. Mislim da je najbitnije onome čime se bavim, to prisustvo razlike značenja i koji generišu poseban smisao, odnosno, ideju.

Vladimir Solovjev je bio jako usamljen, malo shvaćen i vrlo kasno priznat. Strahujete li možda i vi za ishod svoje najnovije predstave?

Ne. Ali baveći se tom temom obuzme vas određena depresija. Čovek postane sam, misli o osnovnim, elementarnim problemima. Posle izvesnog vremena osetio sam da me je sustigla određena vrsta depresije. Ipak, shvatio sam da je to valjda prirodno ako se bavite ovakvim sadržajima. Ali, i da se treba izboriti sa tim momentima. Veliki sam optimista kada je ova predstava u pitanju!

Radite otvorene, provokativne teatarske forme. Autentičnost je uvek bila riskantna stvar. Vi očigledno volite da rizikujete. Zašto?

Nesvesno ulazim u rizik. Ne bavim se time niti je ovo posledica želje za uspehom. Rizik je zapravo momenat koji je u stvari kao ulog, odnosno ulaganje u nešto. Predstave koje nemaju svoje rizike ne znate kome su i čemu namenjene. Postoje samo da bi zadovoljile neku kulturno-snobovsku malograđansku potrebu odlaska u pozorište. No, i to nije za potcenjivanje. Nadam se da svaka moja predstava i proces imaju određeni riziku. Mislim da je to dobro. To je podstrek da čovek ostane svež, da se bori sa mislima, idejama, da prevaspitava sebe. Da nije dobro samo govoriti sebi koliko smo savršeni i fenomenalni. U nekim sredinama primećujete da je tako, ali to najverovatnije doprinosi osrednjosti.

Za vas je pozorište poezija stvarnosti. U vašim predstavama nema rediteljskog ponavljanja. Odakle crpite toliku i takvu kreativnu energiju?

Ne znam da li je to tako. Čuo sam i obrnute konstatacije, mada mislim da se ne može reći za moje predstave da se ponavljam. Meni je svaka predstava kao nova borba na nov način. Svakoj predstavi se ispočetka predajem. Znači na ta pitanja, koja mi se javljaju dok radim određenu predstavu, sa svojim mukama pokušavam iznova i iznova da odgovorim. Mislim da je to taj put kojim čovek hoda.

Važite za reditelja-putnika. Koliko je teško živeti na točkovima?

Nikada nisam mislio da ću postati putujući reditelj kako je to jednom rekao, profesor Bora Drašković. U poslednje vreme se pojavila ta potreba kako se ne bih zatvorio u mali krug ljudi u Subotici, ali to ima dva aspekta. Prvo, mislim da je dobro komunicirati sa raznim ljudima budući da uvek radim predstave u kojima je bitna komunikacija. Ali to treba usaglašavati i sa mojim radom u Subotici. Prisutan sam u svom pozorištu u svakom trenutku, nastavljamo tamo taj posao. Sve se usaglasi kada se čovek izbori sa tim momentima da nije siguran gde se probudio. Radujem se ipak, što ću u skorije vreme biti prisutan u različitim sredinama. Nije istina da ambijent ne utiče na vas. Postavlja pitanja i vi odgovarate. Pa time se i određujete…

Tvrdite da imate sopstveni evropski identitet. U Srbiji ste Mađar, u Mađarskoj Srbin. Koliko vam to nameće osećaj da nigde niste kući?

To ima lepih momenata, kada ste na oba mesta kući. Možda ne bi trebalo da se izjašnjavam. Dosta radim u Srbiji, u stvari nikada i nisam radio u Mađarskoj, ako izuzmem režije u nezavisnim produkcijama u Segedinu. U neku ruku sam srpski reditelj. Ne bi trebalo da govorim o mojoj diskriminisanosti ovde, ali možda bih i mogao. Neka pripadnost nacionalnom svakako postoji. Moja izjašnjavanja povremeno imaju neki protestni momenat kao razlog. Ali taj status i kući ste i niste i svuda ste kući i nigde niste kući, ipak daje momenat nadgledanja određenih stvari. To i nije loše jer možete malo slobodnije, samim tim, i kritičnije da posmatrate određenu stvarnost. Ali zbog toga vam se povremeno i oštrije sudi.

Borka G. Trebješanin

objavljeno: 25.01.2015

Nastavak na Politika...