Izvor: Politika, 05.Apr.2012, 23:21 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sa Dositejem u Evropu
Vukovo ime asocira na konzervativnu Srbiju, dok Dositej predstavlja zapadnjačku stranu, kosmopolitsku, gradsku
Dositej Obradović poznat je u italijanskoj slavistici i književnoj javnosti zahvaljujući i naučnom radu Marije Rite Leto, koja je na italijanski prevela Dositejevo delo „Život i priključenija”, a prošle godine na italijanskom je objavila i knjigu oDositeju. Marija Rita Leto povremeno je gost Beograda, kao učesnica simpozijuma, a sinoć je u Zadužbini „Dositej >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Obradović” predstavljena njena knjiga „Nezavršeno remek-delo. Narativne forme i putevi kulture u delu ’Život i priključenija’ Dositeja Obradovića”, posvećena novom tumačenju Dositejeve autobiografijei njenom značaju u evropskom književnom i kulturnom kontekstu. Marija Rita Leto živi u Firenci i predaje slavistiku na Univerzitetu „G. d’Anuncio”u Peskari, gde vodi i postdiplomski tečaj usavršavanja u medijaciji sa balkansko-jadransko-dunavskim regionom. Bavi se srpskom i hrvatskom književnošću, odlično govori naš jezik.Prevela je na italijanski i „Famuo biciklistima” Svetislava Basare.
Kako je počelo vaše interesovanje za Dositeja?
Dok sam, još kao studentkinja, čitala nekoliko odlomaka „Života i priključenija”, zanimala me jeta neobična pojava u srpskoj književnosti, taj autor koji je imao izuzetno zanimljiv život. Dovoljno je videti mapu njegovih putovanja, koja se nalazi u MuzejuVuka i Dositeja, i sve će biti jasno. Takođe, odavno me je čudilo da niko od naših italijanskih slavista nije preveo to delo. Pogotovo kad se ima na umu da je englesko-američki prevod „Života i priključenija” nastao već 1953. godine,i da je srpska književnost relativno prisutna na policama naših knjižara. Naročito u poslednje vreme.
Dakle, godine 2007. izašao je moj prevod „Života i priključenija” kod „Arga iz Lečea” i već tada sam se suočavala sa slojevitošću te knjige. Sajedne strane htela sam da je bolje razumemkao književni tekst, a sadruge me pogodila aktuelnost Dositejevih poruka.
Po čemu je Dositej aktuelan u našem vremenu?
To su uglavnom ideje prosvetiteljstva, koje se, kako mi se čini, mogu vrlo dobro povezati sanekoliko aspekata aktuelne kulturne debate, kao što su kosmopolitizam i transnacionalna dimenzija kulture, koji neminovno donose i drugu stranu medalje, to jest lokalizam i nacionalizam. To se može sagledati i u pozitivnom smislu, pa Dositeja ujedno možemo da smatramoi kosmopolitom i, da kažemo, nacionalistom, u smislu doprinosa u stvaranju nacionalnog osećanja. Naime, Dositej jesrpski narod povezaosadrugim narodima, sadrugim kulturama,doveoga u odnos, ne u opoziciju.U tome su mu bitne bile knjige, bila je bitna kultura,ne u apstraktom, većbaš u konkretnom smislu.Dositej čak nije verovaoda zlo postoji, da je to samo posledica neznanja, a mislio je da ljudi bolje žive tamo gde postoji kultura. To je poruka koja je sasvim aktuelna,i to ne samo za Srbiju.
Za Dositeja su u našoj kulturi vezane i određene polemike, sa jedne strane kažete da ga Srbi doživljavaju blisko, samim tim što ga zovu samo po imenu, dok sa druge navodite da je bio nazivan jeretikom, da je i danas skrajnut?
Kod Dositeja me je prevlačila neka vrsta kontradikcije koja stalno prati njegovu pojavu i njegovo delo. „Život i priključenija” je knjiga koja predstavlja prekretnicu u srpskoj književnosti, a istovremeno to jeknjiga koja se zanemaruje i danas se vrlo slabo čita, zbog jezika koji je percipiran kao arhaičan. Dositej za neke je inovator, prvi srpski autor, prvi Srbin koji je odredio nacionalnost jezikom, a ne religijom, prvi koji se bavio obrazovanjem žena, začetnik moderne srpske književnosti, a za druge poslednja karika crkvenoslovenske tradicije,koju je on pokušao da približi Zapadu, ne uspevajući. Svakako, Dositej je pisaco kome srpska kultura nikada nije prestala da se preispituje i promišlja: njegovim stavovima se dive, kao idealnom putu koji je Srbija trebalo, ili treba, da pređe ili ih, nasuprot tome, kritikuju kao devijantne u odnosu na primarni i prirodni put ove zemlje. To pogotovo radi crkva, s kojom je, opet, Dositej imao kontradiktoran odnos.
I za Vas je zanimljiv odnos dva velika srpska prosvetitelja – Vuka i Dositeja. Jednog, uslovno rečeno, narodskog, drugog internacionalnog, kao odnos takozvane dve Srbije?
U ovoj debati oko Dositeja, koja je započela pre više od dva veka, i koja se ciklično uvek ponavlja prateći zadatu shemu, mora se uzeti u obzir još jedna velika figura srpske kulture, a to je Vuk Stefanović Karadžić. Njihov odnos je na različite načine tumačen u zavisnosti od perspektive onoga ko čita evoluciju srpske istorije. Srpska istorija poslednjih decenija mogla bi biti u nekom smislu interpretirana,i jeste,kroz ova dva imena. Ona predstavljaju dva vida modernizacije Srbije i oko njihovih imena još uvek se vrti aktuelna problematika za Srbe – kako ući u Evropsku unijui postati deo nje, ali u isto vreme zadržati sopstveni nacionalni identitet. U shematskom pristupu, koji često prevazilazi ove dve ličnosti i njihovo pravo značenje, Vukovo ime asocira na konzervativnu, ruralnu i nacionalističku Srbiju, koja se bori za upotrebu ćirilice, održavanjenarodne tradicije, dok Dositej predstavlja zapadnjačku stranu, evropsku, kosmopolitsku, gradsku. Ovim temama bavio se imeđunarodni skup posvećen Dositeju, koji je održanu Rimu 2009,i koji je nosio mnogoznačan naslov „Evropski identitet Srbije: budućnost prošlosti”.
Marina Vulićević
objavljeno: 06.04.2012
