Izvor: B92, 21.Avg.2013, 17:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
SFF: Zajedničko bekstvo
“Soldate Jeannette / Vojnik Žanet“; scenarista i reditelj: Danijel Hoesl; Austrija, 2013
Devetnaesti po redu Sarajevo Film Festival traje do 24. avgusta, a o svim događajima i filmovima u okviru SFF-a možete pročitati više u našoj posebnoj temi posvećenoj festivalu.
Teoretski, gotovo svi manifestni ciljevi prvog celovečernjeg filma austrijskog reditelja Danijela Hoesla deluju ne samo ispravno ili zavodljivo, nego i veoma angažovano i moderno. Jer, “ Vojnik >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << Žanet“ - kako se iz samo njemu poznatih razloga ovo ostvarenje zove - je nedvosmisleno antikapitalistički, antimaterijalistički i profeministički dokument o čemernom stanju duha u kojem se kompletna zapadna civilizacija danas nalazi. Uz to, ova uvrnuta komedija karaktera neskriveno, elegantno, a često i duhovito barata velikom paletom uvaženih kinematografskih uzora na koje se naslanja ili ih jednostavno citira, u rasponu od Drejera ili Godara s jedne i Fasbindera ili Akermanove na drugoj strani. I konačno, iako Hoesl kao osnivač produkcione kuće uzbudljivog imena “Evropska filmska zavera“, ali i kao ostrašćeni zagovornik niskobudžetskih bioskopskih akcija (njegov debi je prema nekim izvorima koštao svega 50-ak hiljada evra!?!), svakako ne bi trebalo da spada među autore koji naročito potenciraju lepotu i zaokruženost stila, njegovo debitantsko delo uživa i taj kvalitet, pre svega zahvaljujući izvanrednoj fotografiji i ukupnom dizajnu, kao i originalno eklektičnom i brehtovski polemičnom saundtreku.
Praktično, međutim, ova čudna i često nedovoljno razumljiva i još slabije motivisana pripovest isuviše brzo izneverava i bespovratno rasipa sve prethodno nabrojane vrline, uglavnom pod pritiskom neumerenog i neopravdanog samozadovoljstva vlastitog autora. Zamišljen i izveden kao scenaristički labav i proizvoljan niz događaja (anegdota?), film “Vojnik Žanet“ ima dve brižljivo selektovane junakinje i dve jasno odeljene narativne polovine, ali i pregršt vremena i prostora da objasni šta je to što goni ove dve žene da bežeći sa društveno-socijalnog vrha i(li) dna bezobzirno raskidaju sve veze sa svojim dotadašnjim životima. Uprkos tome, Hoesl od starta hotimično zaobilazi logiku kauzalnosti i verovatno u paničnom strahu od bilo kakve umetničke konvencionalnosti prosto juri iz jedne u drugu spotovsku diverziju, krivo uveren da su napr. bacanje skupe odeće u kontejner ili spaljivanje novčanica čitki i temeljni simboli kako njegovih ljudskih i autorskih uverenja, tako i nužnog osvešćenja i samospoznaje protagonistkinja ovog filma.
Moguće je da u nekom drugom okruženju i različitom ideološkom kontekstu makavejevljevska pobuna kakvu ovde zagovara Hoesl ima jači i uverljiviji efekat, o čemu svedoči i nagrada za najbolji film koju je osvojio na poslednjem Roterdamskom festivalu, no ovde i sada već i površno poređenje avanture u koju gura svoju bogatašicu i svoju farmerku sa pravim i teškim egzistencijalnim mukama koje ometaju ili pokreću protagoniste ostvarenja njegovih kolega iz jugoistočne Evrope deluju isuviše iskonstruisano i hladno, poput teza iz nekog politikantskog pamfleta.
Sudbinska stešnjenost, kriza identiteta i pravo na izbor nisu, razume se, nešto što ekskluzivno pripada samo onima koji su deklasirani i nesrećni, ali “Vojnik Žanet“ jeste delo koje o tome govori sa jednodimenzionalnim, salonskim cinizmom, lišeno istinskog interesa za sve ono što Hoeslove junakinje nose sobom i u sebi.
Zajedničko bekstvo u slobodu od svih i svega koje Hoesl tako galantno na kraju dodeljuje ovim dvema ženama zato nema snagu nepatvorenog pročišćenja i pre stvara konfuziju tvrdoglavim uzmicanjem od uzroka i posledica koji su morali da ojačaju temelje njegovog filma. Intelektualno, Hoesl je ispravno osetio kako opet nailazi vreme za svakovrsne promene, simultano je iznašao i čini se pravi put kojim bi takav osećaj promovisao u univerzalnu vrednost, samo je nakon toga precenio sebe i potcenio akterke i metod kojih se prihvatio u želji da neuhvatljivo učini opipljivim.
“Vojnik Žanet“ otud i nije ostvarenje koje se ili voli ili mrzi, nije čak ni artefakt koji će ozbiljno uzdrmati licemernost buržuaskog sveta, ali bi se moglo reći kako se ipak radi o otmenom promašaju dostojnom svačijeg gledalačkog truda, razmišljanja i brige.
