Izvor: B92, 12.Maj.2010, 11:55 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ring Ring: Prvih 15 godina
Mali podsetnik na jubulej najalternativnijeg srpskog muzičkog festivala.
Prvi Ring Ring festival se desio daleke 1996. godine, kada je koncertna ponuda u Srbiji bila ravna nuli.
Od tada je prošlo gotovo 15 godina – promenilo se nekoliko vlada i premijera, desilo se bombardovanje Srbije, Dragan Ilić koji je osmislio ime festivala u međuvremenu je postao zvezda jutarnjeg programa, održane su 4 letnje olimpijade, a deca koja su se rodila tada, ovih dana gube nevinost.
>> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << />
Sve je počelo od najradikalnije muzičke emisije nekadašnjeg radija B92 „Pomen crvenom patuljku" (preteča današnjeg „Disko 3000") autora Bojana Đorđevića, koji je pod sloganom „festival nove muzike" započeo Ring Ring. Ta „nova muzika" je obuhvatala mnogo pravaca: od fri džeza, preko elektronike, post roka, eksperimentalne, etno i world muzike, pa sve do popa. Kao neko ko je od poslednjih 15 festivala propustio samo 2, evo malog podsetnika na neke koncerte koji su ga obeležili.
Bez trunke dileme, najbolji koncert koji sam gledao, ne samo na Ring Ringu nego i u životu, bio je japanski bend Ground Zero 1997. godine – preko 10 ljudi na bini, 2 bubnja, 3 duvača, gomila japanskih instrumenata, Burt Bacharach u fri džez fazonu...Bio je to jedan od onih koncerata posle kog vam jezik kupi prašinu s poda i ne znate šta vas je snašlo. Sledeće godine uživali smo u kabare popu kog su nam izvele Dagmar Krause i Marie Goyette, za vreme bombardovanja slušali smo Silu, a 2000. je donela jedan od najboljih programa: finski harmonikaš Kimmo Pohjonen je po mnogima bio najbolji koncert na Ring Ringu ikada, neobuzdani Holanđani Palinckx su po drugi put razvalili, Rusi Farlanders takođe, a Otomo Yoshihide je još jednom održao javni čas iz eksperimentalne muzike.
Godine 2002. su nas posetili veterani minimalizma AMM i to je koncert na kom se umalo nisam fizički obračunao sa pozerima koji su svaki čas ulazili i izlazili iz sale, remeteći tihe tonove koji su dolazili sa bine. Dve godine kasnije, Beograd je ponovo posetio komšija Alexander Blnescu, kao i divlji Italijani Zu. 2005. je u prepunom Rexu svirao legendarni Fred Frith (između ostalih u publici beše i Rambo Amadeus), koji nam je poput nekog mađioničara koji otkriva svoje trikove, vizuelno pokazao kako nastaju zvuci koji su obeležili njegov drugi deo karijere. Naredne godine su svirali njujorčani No Neck Blues Band, kao i Pierre Bastien kog nisam gledao jer su sve karte bile rasprodate – i to se dešava na Ring Ringu.
Pre 3 godine, u nekadašnjem Pogonu, a sadašnjoj sali Amerikana (koja ruku na srce, izuzev džez festivala, još uvek nije videla ni „A" od Amerikanca) svirali su Pere Ubu, koji su muzički delovali vitalnije od mnogo mlađih kolega. Pretprošle godine bio je Fennesz, pionir lap top ambijntale, zvezda fri džeza Ken Vandermark, dok je 2009. bila u znaku čikaškog džeza, mada je šou „maznuo" trio Full Blast kog predvodi „večiti mladić" Peter Brtzmann. Prostor i vreme nam ne dopuštaju da pomenemo mnoge druge, poput The Necks, Lajka Felixa, Hamida Drakea, Pavela Fajta, Chrisa Cutlera, Iconoclast, Borisa Kovača...
Nema sumnje da će se i ovogodišnji koncerti pamtitiu godinama pred nama. Ne dolaze baš svaki dan veterani poput holandskih The Ex koji sviraju već 30 godina, a uzor su mnogima, od Sonic Youth do Tortoise. Ponovo nam dolazi Iva Bittova i vedeta čikaškog džeza Dave Rempis. Ne dopustite da vam neko drugi za 15 godina priča kako je bilo 2010. u Rexu. Ring Ring magija, traje i dalje.
