Izvor: Politika, 13.Apr.2010, 23:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Rekonstrukcija je nužna, vremena nema
Ako kritikuješ jedan projekat, moraš istovremeno da razmišljaš šta bi trebalo da bude sledeći projekat. Naša uloga je savetodavna u Ekspertskom timu, ali ne znam u kom pravcu će ministar kulture tačno odlučiti da upotrebi naše mišljenje, kaže arhitekta Vasa Perović
Sastanak UO Narodnog muzeja u Beogradu na kojem je jedna od tačaka dnevnog reda upoznavanje sa izveštajem Ekspertskog tima o projektu rekonstrukcije zgrade Muzeja održaće se danas. Prema najavama iz >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Ministarstva kulture, rekonstrukcija Muzeja nastaviće se po novom projektu. Arhitekta Vasa. J. Perović, jedan od članova ovog Ekspertskog tima, koji živi i radi u Ljubljani, bez želje da prejudicira bilo kakav zaključak Ekspertskog tima ili UO Narodnog muzeja, za „Politiku”je govorio o svojim, ličnim, stavovima kad je reč o rekonstrukciji zdanja na Trgu Republike.
– Moji komentari su moje lično mišljenje, a zaista ne znam šta će biti konačna odluka Ministarstva kulture. Ekspertski tim ima savetodavnu ulogu. Ako se odustane od jednog projekta, postavlja se pitanje šta je druga opcija, a vremena više nema. Narodni muzej sam obišao i zaključio, osim što je tragično da kulturna institucija takvog značaja bude zatvorena više godina, da je u katastrofalnom stanju. Pretpostavljam da dugo godina nije održavan, niti osavremenjen u funkcionisanju. Njegova rekonstrukcija mora biti temeljna.
Uz napomenu da bi ipak trebalo sačekati konačan izveštaj Ekspertskog tima, kako bi se donosili zaključci o daljoj rekonstrukciji, Perović kaže da njegovo mišljenje nije bilo previše pozitivno o postojećoj projektnoj dokumentaciji, a cena projekta, po njemu, nije jedini i nužno merodavan faktor.
– Projekat nisam komentarisao i analizirao sa ekonomskog nego sa arhitektonskog stajališta. Ostaje otvoreno pitanje šta da se sačuva od objekata muzeja, a šta ne. To je jedna od polemika koja može da se povede sa zavodima za zaštitu spomenika. Šta oni u stvari čuvaju od spomenika, jer ovde nije reč samo o fasadi, tačnije spoljašnjem izgledu. Ta kuća jeste spomenik kulture, postoje strogi kriterijumi po kojima bi ona morala biti sačuvana, ali su se oni uglavnom odnosili na njenu spoljašnjost, a ne na prostorski karakter koji je po mom mišljenju pravi kvalitet te zgrade.
– Arhitektonska rešenja se ne rade za jednu sezonu, posebno se muzeji tako ne grade i rekonstruišu. Potrebno je zadovoljiti savremene muzeološke zahteve od čuvanja umetničkih predmeta do depoa, dovoženja i odvoženja umetničkih predmeta. Vi danas ne možete da napravite neku internacionalnu izložbu ako nemate bezbednosni nivo ili nivo za dovoženje artefakata. Nijedna kuća vam neće dati Rembranta da unesete u zgradu u kojoj nema mesta gde da se parkira kamion. To su organizacijski problemi. Da ne govorimo o tome kakvo značenje objekat hoće da ima, jer ovde govorimo o nacionalnoj instituciji broj jedan – kaže Perović.
A o tome gde izmestiti dela dok se bude rekonstruisala kuća, Perović kaže:
– Da sam ja u hipotetičnoj situaciji u upravi muzeja tražio bih razne mogućnosti, jer fundus Muzeja nije vezan za sobe, u tom prelaznom periodu trebalo bi ga pokazati na određeni način. Sada govorim kao gost Beograda, jer u njemu ne živim već dvadeset godina. Zatvoren je i Muzej savremene umetnosti i ja bih razmišljao o nekoj sinergičkoj mogućnosti prikazivanja fundusa ta dva muzeja. Tako ne bih govorio o hendikepu (dve zatvorene institucije od nacionalnog značaja) nego o istorijskoj mogućnosti da se te stvari postave zajedno, da dva paralelna sveta za trenutak postanu jedan-sinergija umesto hendikepa). Mislim da Beograd ima dovoljno prostora koji nisu iskorišćeni.
I za kraj ostaje pitanje šta uraditi u sledećem koraku?
– Ako kritikuješ jedan projekat, moraš istovremeno da razmišljaš šta bi trebalo da bude sledeći projekat.
Naša uloga je savetodavna u Ekspertskom timu, ali ne znam u kom pravcu će ministar kulture tačno odlučiti da upotrebi naše mišljenje. Više je mogućih pravaca rešenja problema. Možeš reći: dobro, popraviću ovo što imam, drugi način je da kažeš napraviću ponovo nešto ali na bitno skromniji, finansijski organizovaniji način i u relativno kratkom periodu. To je, ipak, zaduženje vlade i Ministarstva kulture. Cena izvođenja projekta nije bitna. U suštini je bitnije šta dobijaš za taj novac. Zanima me konačna kulturna vrednost i konačni kulturni potencijal tog projekta. Smatram da su dve do tri godine neophodne da se reši ovaj problem. Bez obzira da li govorimo o realizaciji postojećeg ili nekom drugom projektu.
B. Lijeskić
[objavljeno: 14/04/2010]
