Izvor: Blic, 31.Maj.2011, 01:40 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Razgovori
(Slobodan Zubanović, „U tri i deset za Rumu“, KC Novi Sad, 2011) Ova žanrovski hibridna knjiga satkana je od dijaloga, onih vidljivih ili glasnih, kakva su „odmeravanja“ poezije i proze, minulih vremena i sadašnjosti, i onih tiših, ali težih, između Istoka i Zapada, nade i smrti; sva u deskripciji (trajnog) zavičajnog krajolika i trenutaka pojedinačnog postojanja od kojih su neki odavno prošli, ona je zbirka metafizičkih pejzaža u kojoj je jednostavan, realistički opis garancija >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << autentičnog iskustva koje je, nakon postmodernizma i u eri digitalne komunikacije, prava i dragocena retkost.
Utoliko je bitnije što Zubanović za tom starom-novom autentičnošću ne poseže rusoovski razgaljeno, kroz pozersku nevinost uma i čula, već na najteži način, kroz biblioteku odnosno, uprkos njoj. Aluzije na Branka i Vojislava, na Crnjanskog i Kiša za autora su neophodni predasi, stanke na truckavoj, ali neumoljivoj pruzi ka Rumi (ili groblju) namenjene setnom razgovoru sa voljenim piscima i njihovim besmrtnim delima; pred hipnotišućim bleštavilom računarskog monitora, on im se i sam stidljivo pridružuje kao jedan od ljudi koji pripadaju prošlosti.
Pa i čuveni vestern koji se nazire ispod naslova isto je takvo „mesečarenje", trag prevaziđene lične podvojenosti kojom se odmerava značaj privatnog, povučenog života naspram istorije kao haosa u kome sve urliče, zemljodelca sa motikom ili perom u ruci (svejedno!) i imenitih koji ispravljaju krive Drine i odlučuju ratove. Zubanovićeva ironija je, pri tom, mirna i setna, sa nešto bola koji podseća da se još diše, da se postoji.
Upravo ta snažna i samouverena subjektivnost ovoj knjizi obezbeđuje neophodnu celovitost težeći da reči vrati dostojanstvo logosa i da „doprinese svemiru", ma kako nejak i naizgled nebitan taj doprinos bio.
